Izvor: B92, 30.Maj.2008, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju: Ana Sofrenović
Najnoviji pozorišni komad "CodA” koji se prikazuje u Pozorištu na Terazijama je autorsko delo Ane Sofrenović. Autorka je ovaj projekat vezala za savremeni muzički teatar sa potpunom slobodom odabira načina rada, tematike i svojih saradnika.
Odlučila se da uradi projekat vezan za deo svojih sopstvenih istraživanja kao izvođača, vezanih za glas, za vokal na sceni i za neverovatan kreativni prostor u ljudskom glasu, koji se nalazi van poznatih vokalnih tehnika.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />Prvi plan ovog projekta čini autorski tim u koji je pozvala tri relevantna umetnika: Ivanu Ognjanović, kompozitorku, Vlatka Ilića, pozorišnog reditelja i Vojislava Klačara, vizuelnog umetnika. Zajednički cilj im je bio da kroz rad na ovoj predstavi uspostave ravnopravan dijalog između četiri autorska pristupa i mišljenja, stvarajući prostor za konstantno preispitivanje naših matičnih medija.
Drugi plan čine izvođači: Radovan Vujović, Milos Anđelković, Jelena Ilić, Ana Simić, Ivan Tomić, Iva Mićanović. Mladi beogradski glumci koje su odabrali putem višenedeljnih kasting-radionica na koje su glumci dolazili po pozivu.
Proces rada sa izvođačima podrazumevao je petodnevne radionice u periodu od nekoliko meseci, na kojima se putem pažljivo vođenih vežbi i improvizacija dolazilo do novog kako vokalnog tako i izvođačkog izraza, i serije individualnih viđanja autorskog tima sa svakim od izvođača, čiji je cilj bio uspostavljanje što jasnijeg zajedničkog jezika.
O čemu govori ova predstava, i šta je za nju specifično?
Tema koja je predstavljala najveću inspiraciju za ovaj komad je poreklo ili prapočetak jezika. Razvoj čovekove svesti o sebi kroz sopstveni zvuk. Postojeće teorije o poreklu jezika koje u naučnom smislu predstavljaju samo predpostavke, nama su poslužile za jedno pre svega umetničko istraživanje.
Samo izvođenje se gradilo na prvom mestu kao muzički komad. Zamišljeno u tri celine, tri plana, koja su se uporedo, ali odvojeno razvijala i tek pred sam kraj procesa spojila u celinu, u jedinstvenu predstavu.
Osim ove predstave, gde vas publika još može videti u Srbiji?
U predstavi JDP "Barbelo", u režiji Dejana Mijača po tekstu Biljane Srbljanović.
Od 1999. godine živite na relaciji London, Beograd. Kako usklađujete obaveze?
Organizacija pre svega. Mislim da bez toga ništa ne bih uspela da uradim.
Da li vas ima više ovde ili tamo, ili to zavisi od posla, porodice?
Poslednjih par godina sam više prisutna na našoj sceni, ali to zavisi i od posla i od porodice. Ponovo se sada intenziviraju odlasci u inostranstvo tako da mislim da, kao i u svemu postoje razne faze. Moja nova faza nakon završetka jednog zaista uzbudljivog i zahtevnog projekta upravo počinje.
U Engleskoj ste glumili u raznim serijama, filmovima... Koliko ste zadovoljni ostvarenim ulogama ili mislite da to može još više i bolje?
Uvek moze i više i bolje. Ali, ja pokušavam taj sud da ostavim publici, a sebi da obezbedim što više poslova u kojima mogu sebe da guram dalje i činim sebe sve boljom.
Ovih dana mladi ljudi završavaju osnovnu i srednju školu i razmišljaju o svom budućem zanimanju. Kada biste se našli u njihovoj koži, kuda bi išle vaše misli?
Verovatno bih razmišljala o odlasku, kao i većina njihove generacije. Ali, ja sam taj odlazak obavila, pa se vratila, pa nastavila da budem i tamo i ovde, i znam šta to sve znači. Mislim da ovo jeste jedna zemlja veoma zahtevna za život i nije ga lako ovde živeti onako kako bi verovatno veliki broj ljudi želeo, ali ova sredina je prepuna izazova i za mene je najvažnije da napravim svoj svet u kome sve manje postaje bitno gde živim. Da sebe pokušam da unapredim pa ako to nekad znači i odlazak van ovih granica to onda i treba da bude tako. Za mene je najbitnije da uvek održim kontakt sa ovom sredinom jer smatram da veliki deo moje snage crpim upravo odavde. I verujem da u tome nisam jedina.
Ukoliko ipak odluče da upišu Akademiju za glumu. Koji su vaši saveti? Na šta treba da obrate posebnu pažnju tokom školovanja?
Treba da znaju da sa indeksom, pa čak ni sa diplomom ne postaju glumci. To tek kreće kad stanu na pravu scenu i pred kamere. Da koriste maksimalno vreme provedeno na Akademiji, jer su te četiri godine toliko dragocene da će - kad završe - iz dana u dan, shvatati koliko je to bio dragocen prostor za istraživanje, bavljenje sobom.
Šta vas čini srećnom?
Kad sam upravo tamo gde želim tog trenutka da budem, prirodno trudim se veći deo svog života da utičem da tih trenutaka bude sto više, što nekad ni malo nije jednostavno.
A nesrećnom?
Kad se razočaram.
Kada se probudite, na šta prvo pomislite?
Zavisi da li sam u nečemu tog dana što me zaokuplja do kraja ili ne. Od dana do dana to se menja. Nekad ne moram ni da se probudim da bi o nekim stvarima razmišljala prosto me prate u snu i na javi podjednako, mada više volim da u snu «menjam temu» jer se samo onda zaista odmorim.
Da li osim Beograda i Londona vidite neko mesto, gde biste mogli živeti u budućnosti?
Njujork ili Buenos Aires, ali najverovatnije negde pored mora ili negde u prirodi, što je ideja koja me sve vise privlači. Što za sve koji me dobro poznaju je veliko iznenađenje jer sam uvek bila veliki ljubitelj asfalta i gužve.
