Izvor: Politika, 14.Maj.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intelektualna odiseja
Za razliku od velikog broja naših intelektualaca koji su, zadržavajući raniju sklonost ka demagoškoj frazeologiji i ornamentici, govorili o potrebi integrisanja našeg društva u moderni svet, u građansko društvo, tržište, „društvo obilja”, Svetozar Stojanović je otvoreno, bez zazora, ukazivao na to da je cilj tranzicije uspostavljenje kapitalizma
Svetozar Stojanović, jedan od najvećih intelektualaca koje je Srbija dala posle Drugog svetskog rata, pripadao je grupi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << profesora Beogradskog univerziteta koja je za vreme titoizma izbačena sa Filozofskog fakulteta a koju su sačinjavala izuzetna imena naše intelektualne i političke scene: Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Dragoljub Mićunović, Miladin Životić, Zagorka Golubović, Trivo Inđić i Nebojša Popov. Predavao je na mnogim američkim i evropskim fakultetima, mnoge njegove knjige prevedene su na strane jezike.
Svojim dosadašnjim spisima i intelektualnim angažmanom, Svetozar Stojanović je ostavio dubok trag u našoj kulturi. On pripada uskom krugu naših intelektualaca koji su tokom svoje čitave duhovne karijere bili u prvom planu naše teorijske scene. Stalno je uživao autoritet i dignitet intelektualca od formata koji, zahvaljujući svojoj kritičkoj i liberterskoj usmerenosti, bitno utiče na oblikovanje naše intelektualne klime: i onda kada je na samim počecima svoga teorijskog rada bio jedan od rodonačelnika praksis filozofije koja je – uz sva svoja velika ograničenja – u tadašnjem društvenom kontekstu ipak pomerala granice slobode i učinila našu filozofiju svetski relevantnom; i onda kada je među prvima iz starije generacije počeo dovoditi u pitanje ovu filozofiju priklanjajući se „postmarksizmu”; i onda kada se radikalno otvorio prema idejama „levog centra” ne libeći se pri tome da prizna svoje ranije teorijske zablude u vezi sa projektom socijalizma kao sistema koje su u velikoj meri bile zablude jednog vremena.
Ako se uz ovakvu evolutivnu putanju, koju mogu imati samo tragalački duhovi otvoreni za samokorekcije, ima u vidu i činjenica da je on veoma rano postao poznat i van granica naše zemlje, onda postaju jasni razlozi kontinuiranog uticaja njegovih ideja.
Muke postkomunizma
Delo zahvaljujući kojem je Svetozar Stojanović privukao veliku pažnju ne samo naše intelektualne već i šire javnosti, ali i Udbe, bilo je delo Između ideala i stvarnosti koje će vremenom s pravom biti označeno kao kultna knjiga naše disidentske literature. Mada u to vreme još nije mogao privesti k svesti činjenicu da je raskorak između ideala i stvarnosti, između zadatog i datog, neotklonjiv, iz prostog razloga što su prepreke koje su stajale na putu realizacije revolucionarnih ideala bile njima, tim idealima, imanentne prepreke, Svetozar Stojanović je ipak, ne samo pomenutom knjigom već i ostalim svojim spisima i tekstovima iz toga doba, davao snažne impulse pluralizaciji naše javne scene, doprinoseći razvoju kritičke javnosti. I što je još važnije, ukazujući na rascep između datog i zadatog, on je pripremao teren za radikalno preispitivanje zadatog, tj. socijalističkih normi, ideala i krajnjih ciljeva revolucije, i time za korenitu promenu perspektive, tj. kategorijalno-analitičke optike iz koje će se sagledavati kriza tadašnje stvarnosti.
I zaista, Svetozar Stojanović bio je među prvima, ako ne i prvi, koji se okrenuo radikalnom preispitivanju pretpostavki i krajnjih ciljeva socijalističkog procesa zahvaljujući čemu nastaje preorijentacija, promena perspektive u njegovom duhovnom životu. Oni pojmovi kojima se ranije definisala sama suština budućeg pravednog i očovečenog sveta – nerobni oblik proizvodnje, odumiranje države, neposredna demokratija, supstancijalna jednakost – postaju sada predmet uverljive kritike iz koje nastaje zalaganje za tržište, privatizaciju, pravnu državu, parlamentarnu demokratiju. Za razliku od velikog broja naših intelektualaca koji su, zadržavajući raniju sklonost ka demagoškoj frazeologiji i ornamentici, govorili o potrebi integrisanja našeg društva u moderni svet, u građansko društvo, tržište, „društvo obilja”, Svetozar Stojanović je otvoreno, bez zazora, ukazivao na to da je cilj tranzicije uspostavljenje kapitalizma, dakako ne onog „divljeg”, „bezdušnog”, s „neljudskim likom”, ali ipak kapitalizma. Međutim, privodeći k svesti objektivnu nemogućnost ostvarenja komunističke utopije, on se nije, kao mnogi drugi, priklanjao propovedanju nove utopije koja je nekritički veličala „smitovsku” nevidljivu ruku „lesefer” tržišta, fetišizovala pravne norme, potcenjujući ulogu moći i moćnih, ne samo na unutrašnjem već i na međunarodnom planu. Imajući u vidu latentnu napetost između demokratije i kapitalizma, tržišta i socijalne pravde, prava i moći, posebno u međunarodnom kontekstu, on je teorijski utemeljeno upućivao na mnoge muke kroz koje će postkomunističke zemlje proći na putu ka svojoj modernizaciji, stabilizaciji i normalizaciji. I dosadašnja istorija postkomunizma dala mu je za pravo.
Komunikacija s Drugim
U svojim delima i svom javnom delanju, Svetozar Stojanović je personifikovao onu koncepciju koja nastoji da spaja patriotsku i proevropsku orijentaciju. Stoga njegov patriotizam nije bio ksenofobičnog tipa: on kulturnu tradiciju nikad nije shvatao kao statični i zatvoreni univerzum, jer je komunikaciju sa Drugim i od sebe različitim poimao ne kao pretnju integritetu i čistoti vlastite kulture, već kao sredstvo razvoja i proširenja njenih vlastitih horizonata. No, sve to nije sprečavalo sitne i stvaralački nepotvrđene duše da mu katkad pripišu etikete kao što su etnonacionalizam, ksenofobični patriotizam, palanački duh i slično tome. Na te zlobne primedbe svojih iskompleksiranih kritičara, Sveta je najčešće odgovarao s osmehom i blagim odmahivanjem ruke, demonstrirajući na taj način superiornost svoga duha, jer je bio siguran da i naša i strana javnost znaju da je on obišao više stranih zemalja nego svi njegovi kritičari zajedno; da je sklopio bliska prijateljstva sa više eminentnih svetskih intelektualaca i političara nego svi oni zajedno; da je on za „tri koplja” iznad njih kad je reč o civilizovanosti, diplomatskom taktu i džentlmenstvu. I zaista, Svetozar Stojanović je bio živo svedočanstvo o tome da ljubav prema vlastitom narodu i njegovoj kulturi ne mora da implicira poriv za zatvaranjem, kao i o tome da odisejada ne mora da vodi zaboravu zavičajnog tla. Naime, Svetozar Stojanović je najviše od svih srpskih savremenih intelektualaca putovao po dalekom svetu i živeo u njemu, da bi se, poput Odiseja, uvek iznova vraćao u svoju otadžbinu gde su ga čekali njegov dom, njegovi brojni prijatelji i njegova Srbija koju je nosio u svom srcu, svestan svih njenih vrlina i mana, uspona i padova, njene veličine i ograničenja.
Srbija može biti ponosna na to što je iz sebe iznedrila intelektualce evropskog formata kakav je Svetozar Stojanović. Jer,u njegovoj koncepciji ima mesta za one koji slede kosmopolitski moto: „Ne ukorenjuj se nigde, ne vezuj ni za jednu kulturu”. Ali i za one koji tradiciju posmatraju kao primarni medij stvaranja, održavanja, kultivisanja i razvoja kulturnog i duhovnog identiteta, kao medij pomoću kojeg narodi stiču gordost i dostojanstvo.
Slobodan Divjak
[objavljeno: 15.05.2010.]
