Izvor: Politika, 10.Mar.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intelektualci više nisu potrebni
Brbljanje jeste ljudsko pravo, ali najviše govore oni koji nemaju šta da kažu i za koje bi bilo mnogo bolje kada ništa ne bi govorili
Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva, u poznatoj ediciji „Povelja”, objavila je novu knjigu pesama Gojka Božovića (1972), pesnika, književnog kritičara, esejiste, antologičara, pod naslovom: „Obližnja božanstva” (pesme i hronike). Poezija i eseji Gojka Božovića prevođeni su na više evropskih jezika, dobitnik >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je uglednih domaćih i međunarodnih književnih nagrada. Osnivač je i glavni urednik izdavačke kuće „Arhipelag”.
Volite, kažete, jutro, jer je ono početak novog dana. Kako izgleda jedan vaš radni dan?
Vremena nikada dovoljno, dan mi uvek traje kraće nego što je potrebno, trenutno mi nedostaje barem jedan sat dnevno. Trudim se da svakog dana nešto uradim i pročitam. Ponekad nešto i napišem. Dok sam pisao pesme iz nove knjige, imao sam pred sobom ideju da oblikujem tematski homogenu knjigu o mitskim tragovima u modernom mišljenju i u modernim događajima, ali i o tome da li se moderni sadržaji mogu suočiti sa pričama vrlo starog trajanja. A kada sam sklapao knjigu, nastojao sam da je komponujem po celinama koje će biti poglavlja te jedne, zajedničke priče. Jutro je, svakako, prva priča svakog našeg dana.
Koje vreme pripada poeziji?
Svako vreme pripada poeziji, ali svako vreme ne razume i ne prihvata poeziju na isti način. Ne možemo bolje upotrebiti neki čas svog ljudskog vremena, nego tako što ćemo u njemu čitati neku veliku pesmu. Poezija je neponovljiv medij i nenadomestiva antropološka sposobnost i potreba. A u vremenima kada se poezija ne čita, slabe i praktične i duhovne snage. To su vremena krize i opadanja. Šta da vam pričam: to je naše vreme.
Pesme u novoj knjizi govore o detinjstvu, ali i starosti koja je „pravo samo jednih”. Da li je veći strah od starosti, ili bolesti?
U „Obližnjim božanstvima“ pokušavao sam da pratim taj raspon od jutra do večeri, od svetlosti do senovitosti, od prvih priča do novih uvida, od mita do savremenosti, od glasa do poslednjih fotografija, od grada do povratka u napuštene prostore nekadašnjeg života. U tom poretku elementarnih stvari, razume se, postoje i starost i bolest. Starosti se ne treba plašiti. Nekada su mi, nije to bilo tako davno, svi koji imaju više od trideset godina, bili strašno stari. Više mi kriterijumi nisu tako strogi i u svakom dosuđenom vremenu vidim prostor za otkriće i radost, stvaranje i dobro.
Voda i svetlost – najčešće su pominjane reči u vašim pesmama. Kakvo je njihovo značenje?
Postoji nekoliko tema koje se, u različitim formama i različitim povodima, nalaze u svim mojim knjigama pesama. Voda i svetlost jesu, svakako, među najvažnijim. Ali tu su i vidljivost, glas, sećanje i grad. Voda je početak svega i energija dovoljna za sve. Svetlost je otkriće u kojem se može sagledati svaki ljudski trenutak i oplemeniti svako iskustvo. Danas nam, više od svega, nedostaju stajne tačke, a bez njih je smisao teško dohvatan, ako je ikako moguće. Opsesivne teme jesu način da se moguće stajne tačke prizivaju, preispituju i naslućuju u samoj pesmi.
Čovek je, kažete u jednoj pesmi, „skladište strahova”, „kuća puna prošlih duhova”. Kako se osloboditi strahova i duhova kada nam se svaki dan događa – istorija?
Ljudi smo dok imamo neke strahove. Bez strahova bismo potpuno podivljali i zaboravili na svoje snage i na svoje obaveze, ali i na bližnje i druge koji bi nam mogli biti bližnji. I dok imamo neke od strahova, i dok ih savladavamo svojim ljudskim moćima, mi činimo neka mala čuda u svakodnevici, čak i u svakodnevici koja je ispunjena istorijom – od zaista istorijskih događaja, koje će pamtiti generacije, do događaja koji će umreti u istom danu u kojem su nastali, ali su, svejedno, potrošili naše vreme i našu snagu.
Glasnici nam svakog dana donose loše vesti: „Mi smo ono/ Što se nije dogodilo drugima”. Kada možemo očekivati bolje vesti?
Nisam ni pesimista, ni katastrofičar, niti mislim da su nam potrebne dobre vesti da bismo bili kakvi bi trebalo da budemo. Ali, iskren da budem, ne očekujem uskoro bolje vesti. Ostaje nam da radimo svoje poslove najbolje što možemo, da obrađujemo svoj vrt sa entuzijazmom i umećem, možda baš tim redom, i svakako da ne očekujemo čuda koja će doći izvan nas i koja će doći čim mi završimo razgovor. I možda će tako biti boljih vesti.
Najglasniji su oni koji su se „posvađali s rečima”. Mogu li nedostojni da imaju dostojne namere?
Ne verujem. Ne bih verovao ni kada bi se to pokazalo kao tačno. Danas se govori mnogo i svašta, najčešće bez povoda, niko nikoga ne sluša i ništa se ne čuje. Najviše govore oni koje nemaju šta da kažu i za koje bi bilo mnogo bolje kada ništa ne bi govorili. Nemam ništa protiv, i brbljanje je ljudsko pravo, jedino što su, kao i u svakoj drugoj inflaciji, i reči, u tim beskrajnim pričama, izgubile na vrednosti i smislu.
Živimo u vremenu, kako kažete, u kojem trgovci proriču, a proroci ćute. Zašto su se intelektualci povukli s javne scene?
Javnoj sceni više nisu potrebni intelektualci. Intelektualci misle, imaju ideje, dileme i moralnu odgovornost, postavljaju pitanja, a to je za današnju javnu scenu sporo, zamorno i suvišno. Donedavno čovek nije mogao biti deo nijedne javne elite, ako nije čitao najbolje knjige svog vremena. Danas čovek može biti šta god poželi, a da nije pročitao nijednu knjigu. Intelektualci se nisu povukli s javne scene, nego su s nje potisnuti. Tu sada vladaju drugi žanrovi i druge vrednosti.
-------------------------------------------------------------------
Pokidane veze
Urednik ste „Arhipelaga”. Koji su najveći problemi izdavača u ovom trenutku?
Najveći problem i izdavača i čitalaca, u ovom trenutku, jeste pokidana veza između kulture i tržišta, koju je oličavalo izdavaštvo. Taj problem je majka svih drugih problema u izdavaštvu i on se poklopio sa, gotovo, potpunim nestankom svake organizovane brige za kulturu.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 11.03.2013.
