Izvor: Blic, 04.Maj.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Inspiracija u fudbalu
Veliki fudbaler Horhe Valdano jednom je rekao važnu stvar o Maradoni: „Jadni stari Dijego. Toliko smo mu često govorili da je bog i da je zvezda, da smo mu zaboravili reći najvažnije - da je čovek."
Novi doprinos mitu o tom slavnom argentinskom fudbaleru daće film Emira Kusturice „Maradona", čija će premijera biti održana na festivalu u Kanu. Za mnoge od fudbalskih junaka govore da su šampioni običnih ljudi. Maradona je, međutim, poseban slučaj jer je njegov >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << populizam potcrtan njegovom sudbinom još od proleterskih korena u Buenos Ajresu, preko Napulja pa sve do Havane.
U obilju knjiga vezanih za Maradonu izdvaja se „Zovem se El Diego", živopisna autobiografija, prefinjene osećajnosti. Posebno su dirljive pesme u prozi, što ih je pisao svojoj ženi i porodici, pogotovo kad znamo da je danas razveden i da se sasvim udaljio od braće. Ljubav, dakle, nije bila dovoljna da ga zadrži u njegovom svetu.
Još od vremena tvrdnje Albera Kamija da sve što zna o moralu duguje fudbalu stvaraju se igračke legende koje obeležavaju određeno vreme. Upečatljivu istorijsku vertikalu o paralelama društvene i istorije fudbala dao je urugvajski pisac Eduardo Galeano u knjizi „Fudbal, sjaj i tama". U toj knjizi se presecaju istorija XX veka, moralna, politička i estetička pitanja. Galeano piše o fudbalu i pratećem fudbalskom programu (fudbalerima, golovima, klubovima i dr.). „Fudbal, sjaj i tama" sadrži i sloj sasvim jasne ideološke usmerenosti, sloj u kom su krivci za tamu fudbala izdvojeni i žigosani. Zalažući se za fudbal koji je igra, a ne „najamni rad", Galeano staje na stranu potlačenih, marginalizovanih i slabijih.
Ozbiljnost veze fudbala i literature svakako potvrđuje i odnos Umberta Eka prema tom sportu. O tome je Piter Trifonas napisao knjigu „Umberto Eko i fudbal". Fudbal je za Eka, naglašava Trifonas, metafora, kroz koju se prelamaju i u kojoj se okupljaju ljudske fascinacije idejama i idealizmom, a najbolju potvrdu ovakvog stava on vidi u kolektivnoj opsednutosti sportskim zvezdama. Fudbal je za njega mnogo više od igre, to je sistem znakova koji kodira naše iskustvo, dajući mu smisao na mnogim nivoima. Sve to omogućava gledaocu da iz fudbala očitava život uz pomoć medijskog aparata, koji vodi i kontroliše našu percepciju.
U obilju domaćih pisaca koji su u svojoj literaturi pokazivali naklonost prema tom sportu ističu se zapisi Crnjanskog, Ivana Ivanovića, Bože Koprivice, Miloja Radakovića, a novu generaciju srpskih pisaca (rođenih u periodu 1965-1975) Krsto Perović u tekstu „Fudbal i nova prozna realnost" posmatra kroz zajedničku poetiku „fudbalizma".
Kao ilustraciju Perović, između ostalih, navodi odlomke iz priča Igora Marojevića - „Matador" („Izjutra je jedan od šofera vlasnika kluba vozio na posao Maria Kempesa i njegovog hotelskog suseda, tamnoputog Brazilca."), Nenada Jovanovića - „Plombe" („Držao je raskriljen 'Sport’ u kome je Mijatović, pri šutu, ruke podigao kao za uzlet."), Srđana Valjarevića - „Kako je vrana pravila TV program" („Brzo sam utrčao u sobu, slika na televizoru je bila malo bolja, ali utakmica je bila gotova i sad je počela Dobrilina omiljena serija, nešto iz neke bolnice, koju ja ne mogu da gledam.").
Stadionska groznica
U trenutku kada ljubitelji fudbala iščekuju „englesko finale" Lige šampiona uputno je podsetiti se popularnosti koju je vezi s tim sportom i književnošću dao Nik Hornbi svojim romanom „Stadionska groznica". To je neobičan i uzbudljiv dnevnik strasnog fudbalskog navijača koji uz utakmice i golove predočava svoja razmišljanja o svemu - od komplikovanih odnosa u porodici, muških rituala i navijačkog sujeverja do skorojevićke periferije Londona iz 60-ih godina. Hornbi uspeva da odbrani i približi naizgled apsurdno razmišljanje i ponašanje odanih navijača, njihovu opsednutost i (ne)uklapanje u tzv. svakodnevni život.
