Izvor: Blic, 15.Jul.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
In memoriam: Zoran Božinović
In memoriam: Zoran Božinović
Zoran Božinović, čijim je preranim odlaskom 12. jula zauvek zatvoreno jedno od najplemenitijih poglavlja beogradske rokenrol povesti, bio je istinski heroj mog i ne samo mog odrastanja, jedan od ljudi kroz čiju pojavu i delovanje se prelamala svetlost upravo onakve vrste odvažnosti i slobode za koju smo, mada je retko srećemo, uvereni da negde blista. Ne postoji nijedan simbol ranih sedamdesetih koji bih mogao da stavim ispred Pop mašine, grupe >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zahvaljujući kojoj je – i obrnuto, svakako – Zoran dobio prvu pravu priliku da svoj dragoceni dar podeli sa svima koji su iskreno i duboko osećali važnost te nesebičnosti. Bio je jedan od retkih gitarista i pevača čiji se talenat direktno i bez napora transformisao u lični stil, trenutno prepoznatljiv i onoliko svoj koliko se može biti.
Čak ni model gitare koji je koristio niste mogli videti ni u jednim drugim rukama. Pop mašina je predstavljala nezapamćen pozitivni eksces i neobično značajan dokaz da je nešto što je oduvek izgledalo daleko i nedostižno ustvari tu, pored nas i među nama. Inicijacijsko iskustvo ostvareno kroz uvodne taktove njihovog prvog singla 'Put ka Suncu' toliko je jedinstveno da mu je nemoguće naći odgovarajuće upoređenje. Isto se može reći i za magični potencijal albuma 'Kiselina' i moćne, osobene muzike koju su stvarali. Zoran Božinović, čije delovanje je poslednjih godina bilo vezano za takođe značajni beogradski bend Zona B, bio je deo te magije na način koji čini ponosnim sve koji su ga poznavali. Ne postoji vreme dovoljno dugo da uspomene na ljude poput Zorana izblede.
Osvežavajuća doza dekadencije
Momčilo Nastasijević, 'Nedozvani',
režija Jovan Ćirilov, produkcija CZKD
Rediteljski prvenac Jovana Ćirilova, predstava 'Nedozvani' Momčila Nastasijevića spada u red značajnih ostvarenje bez stvarnih posledica. Što konkretno znači da je reč o predstavi kojom se manifestuje neslaganje sa aktulenim teatarskim životom i ukazuje na mogućnost koju domaća dramaturgija nije primetila. Stoga ova predstava u potpunosti pogađa svoj cilj, bez obzira što na pojedinim mestima, eufemistički kazano, nisu jasne rediteljeve namere. Komad Momčila Nastasijevića (uslovno govoreći) najviše liči na Čehova, konkretno ma njegovu dramu 'Višnjik', i ne samo po atmosferi. Svi junaci, jedan pesnik, njegova žena i sestra, prijatelj slikar i jedan beskućnik, čak i služavka, kako ih pisac imenuje, jesu nedozvani, uglavnom skice ljudskih stanja. Bez obzira što je porodična ekonomija ugrožena, što nikom ništa ne polazi za rukom - pisanje, slikanje, muziciranje - niko ne preduzima ništa. Uzbuna se ne objavljuje ni kada u kuću bane najbolji prijatelj i umeša se u brak, u porodicu, naprotiv, to sve ima zadatak samo da izoštri sliku, ne i da je oboji. Za takvo što je, međutim, potreban karakter koji nema niko. Čak ni pustolov Vukašin, koji sebe demantuje svojim siromaštvom. Svi oni niti vide niti čuju, jednostavno ih je nemoguće dozvati.
'Nedozvani', predstava sjajne scenografije i sa mnogo kostima, zrači osvežavajućom dozom dekadencije koja je makar i na trenutak, i nažalost ne svom snagom, zapljusnula naš teatar. Vredi se nadati da će njen dah, u svojim budućim predstavama, pronositi nadahnuta ekipa glumaca koju je predvodila uvek posebna Vanja Ejdus i u kojoj su uspešno učestvovali Goran Šušljik, Nada Šargin, Ivan Bosiljčić, Nenad Pećinar i Marija Opsenica.
