Izvor: Blic, 27.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
In memoriam: Saša Stojanović
In memoriam: Saša Stojanović
Ako je, pri čemu patetika neminovno mora ustuknuti pred zdravim i plemenitim uspomenama, u ovoj (ili onoj) zemlji, postojalo vreme kada je delovalo da ipak ima života pre smrti i da bi zaista vrednim, blistavim ljudima, sposobnim da jednim pogledom obuhvate svet, možda mogla biti data prilika da nešto u nama i oko nas pokrenu naviše i nabolje, onda su to rane osamdesete. Teško je, u tom smislu, kad je reč o medijima, bilo koje ime, u simboličkom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ali profesionalnom smislu, staviti iznad imena Saše Stojanovića. U vreme najvišeg uzleta magazina 'Džuboks', njegovo 'Pismo iz Londona', potpisivano karakterističnim prezimenom Punkerton, iz broja u broj unosilo je sveži, blagotvorni dah najaktuelnijeg, najintrigantnijeg, najboljeg što svet rokenrola i popularne kulture u tom, upravo tom trenutku može da pruži. Njegova percepcija bila je blizu nepogrešivosti, njegove procene uzburkavale su duhove i održavale nadu budnom, informacije koje smo od njega dobijali sa samog izvora bitno su uticale na oblikovanje dešavanja i usmeravanje svesti aktera.
To je poslednji trenutak u povesti Beograda kad je dragoceni privid postojanja i delovanja u istoj ravni sa Londonom, Njujorkom, ili bilo kojim svetskim centrom proizvodio efekat realnosti. Umesto holograma, zahvaljujući posebnim, izuzetnim ljudima kao što je bio Saša Stojanović, Beograd - i ne samo Beograd - bio je mesto koje je stvarno postojalo, zajedno sa svima nama. To je dug koji nije moguće vratiti. Od osamdesetih naovamo Saša Stojanović izgradio je, u svom domenu, svetsku karijeru sa kojom se ne može meriti nijedna druga sa ovih prostora. Njegovim odlaskom sećanje na najbolje dane našeg života ostaće zauvek prevučeno velom sete.
Šumadijski (o)čaj
Pre neki dan smo imali priliku da do duboko u noć slušamo raspravu u kragujevačkoj skupštini povodom odbijanja imenovanja školskog odbora jedne gradske osnovne škole koji je - kako nas je uz pomoć hrpe dokumenata ubedio jedan opozicioni poslanik - imenovan od strane škole i Saveta roditelja na sasvim legitiman način. Skupština je na prethodnom zasedanju odbila taj predlog, a škola je ponovo izglasala isti odbor pa skupština hoće ponovo da ga ruši.
I taman kada sam pomislio da tu ničeg paradoksalnog nema, jer je u pitanju najobičniji srpski inatluk, pomenuše u raspravi izvesnu profesorku koja je pre šest, sedam godina izbegla 'negde iz Hrvatske' i koja sve to vreme uporno piše pritužbe protiv škole i kolektiva u kojem radi. Ni tu nema ničega čudnog; gotovo da svaka firma ima po jednog takvog. Ali, kada je izašlo na videlo da je ova gospođa, isterujući sve na 'šiljak' (a tako se valjda i preziva) napisala i krivičnu prijavu protiv svog đaka koji nema četrnaest godina i da je ta prijava procesuirana, stvar je dobila drugi tok. Ispostavilo se da je taj đak zbog svega, a to je na skupštinskom zasedanju potkrepljeno i odgovarajućim papirima, preživeo ozbiljne psihičke posledice.
I eto paradoksa. Umesto da su pregledali nastavnicu, koja je i sama verovatno traumirana nečim što je preživela tamo odakle je došla, sada pregledaju njenog đaka. Taman smo progutali priču o meningitisu, za koji se nije utvrdilo da li je zarazan, kad ono: u ovom gradu i traumama izazvane psihičke smetnje postadoše zarazna bolest.
Još nešto: kolektiv dotične škole je, zbog svega, stupio u štrajk. I kako reče jedan odbornik, dok su nam škole štrajkovale zbog plata, bilo je veoma teško, ali šta reći kad škole počnu da štrajkuju zbog toga što im mi ne dozvoljavamo da se konstituišu i normalno rade.
E, ovo zadnje nije paradoks, iako liči; to je budalaština.
