Izvor: Blic, 20.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
In memoriam: Bata Vranešević
In memoriam: Bata Vranešević
Ako se u kontekstu nekadašnje jugoslovenske scene moglo govoriti o simbiozi popa i avangarde, važno poglavlje u razvoju ove retke discipline počelo je krajem sedamdesetih pojavom Laboratorije zvuka braće Vranešević, koja će postepenim skraćivanjem imena evoluirati u Laboratoriju i pod tim imenom otići u dobrovoljno/prinudnu hibernaciju, iz koje se nikada nije vratila. Odlaskom Bate Vraneševića priča o grupi koja je, u okviru jedne trome, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nikada dovoljno mrzovoljne scene, čije se sistematsko obeshrabrivanje zaista vrednih ljudi, pojava i inicijativa može nazvati legendarnim, uspela da stvori nešto inventivno, dinamično, atraktivno i oslobođeno svih predrasuda, završena je, nažalost, zauvek. Laboratorija nije ličila ni na jednu domaću (pa ni svetsku) grupu ništa više nego što je Bata mogao da bude identifikovan, ili upoređivan sa drugim pevačima i frontmenima.
Sposoban za najrazličitije vokalne transformacije on je podjednako ubedljivo nalazio idealna rešenja – ubedljiva, ali uvek naglašeno lična – za agresivno duhovite hitove iz paralelnog sveta kao što je 'Telo', urnebesne poskočice kao 'Skakavac joj zašo u rukavac' i nežne ljubavne retro-balade poput 'Zaboravljene drage'. Osim pop scene Laboratorija je uzburkala i mirnu vodu primenjene muzike, uvek eksperimentišući, neprestano istražujući granice medija i rušeći nametnute pragove tolerancije: njihovi filmski i TV radovi teško da mogu biti precenjeni, ili, još manje, zaboravljeni. Ako postoji reč koja se nikako ne uklapa u priču o Bati Vraneševiću i Laboratoriji, onda je to, bez sumnje, 'zaborav'.
Domovina i nostalgija
'Moja domovina, sedam snova', po motivima tragedija tebanskog ciklusa, režija i adaptacija Nikita Milivojević, produkcija Belef
Predstava kojom je otvoren ovogodišnji Belef, 'Moja domovina..' posvećena je istraživanju osećanja ili, bolje rečeno, predosećenja šta bi to domovina mogla biti. Ili šta nam danas znači. Scensku analizu tog pitanja Milivojević vrši dovođenjem u vezu pojednih antičkih mitova i njihovih delova sa nekom vrstom asocijacija, odnosno, snova samih aktera predstave. Proces usaglašavanja svih elemenata predstave vršen je, naime, tokom radioničkog procesa proba.
Jedno od pitanja, ispostavilo se, jeste da li su likovi antičkih tragedija, pre svih Antigona i braća Eteokle i Polinik, kao i vladari Kreont i nesreći Edip, mogući danas dok je, s druge strane, pokrenuto u čemu se sastoji pozicija savremenog čoveka koji, sva je prilika, više nema podršku bogova.
U sedam zasebnih slika koje čine predstavu, publika prisustvuje ne samo Antigoninoj borbi za pravdu i Edipovom tumaranju svetom tame već i slikama mučenja zatvorenika u američkom zatvoru na ostrvu Gvantanamo, ili natpevavanju predstavnika bivših jugoslovenskih republika u dokazivanju čija je himna bolja.
Ono što, međutim, nije naročito jasno jeste taj najmanji zajednički imenitelj kojim su slike_arhiva trebalo da budu objedinjene. Slici savremenog sveta, kao haotičnom mestu na kojem ništa nije konačno ni stalno, u osnovi fali ubedljiviji vezivni elemenat i dublje dovođenje u vezu sastavnih elmenata predstave.
Svaki gledalac je, naime, gledajući Antigoninu borbu za svoje ljudsko pravo i dostojanstvo, zatim Kreontovu beskompromisnost ili najavu bratoubilačkih sukoba, bio zagledan u ostatke svog sećanja. Osnovni doživljaj ove predstave se, stoga, najviše odnosi na mesto izvođenja. Tu činjenicu posebno dopunjava uloga Miodraga Krivokapića čiji lik zaokružuje ne samo snove ove ekipe već i neka vremena i vrste predstava kojih više nema, u čemu mu ubedljivo i u skladu sa svojim osećanjem prošlosti, pomažu Ana Franić, Nenad Pećinar i Anđelika Simić.
