Izvor: Politika, 23.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Imigranti u modernom ropstvu
Posle ekonomskih promena u britanskom društvu koje je donela Margaret Tačer, a nastavio i Toni Bler, sve je počelo da biva individualno i da se vrti oko pojedinca koji u svojoj svakodnevici o drugima razmišlja ovako: "Ti si moj neprijatelj!", kaže britanski reditelj čiji je film "Ovo je slobodan svet" uzburkao duhove na 64. Venecijanskom festivalu
Samo godinu dana posle osvojene kanske "Zlatne palme" za film "Vetar koji njiše ječam", ličnim doprinosom suočavanju Britanije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa svojom imperijalističkom prošlošću, doajen evropskog filma, škotski reditelj Ken Louč (1936) pojavio se sa novim delom koje je uzburkalo duhove na nedavno završenom 64. Venecijanskom festivalu.
Rediteljski kompleksan, provokativan i dirljiv, film "Ovo je slobodan svet" nije još jedna priča o radničkom sunovratu na dno, već o radništvu i modernom ropstvu, nudi pogled iz drugačijeg ugla, ugla takozvane nove britanske ekonomije i ugla modernih eksploatatora. Glavna junakinja je Endži (Kirsten Vejring) samohrana majka, vlasnica male agencije za zapošljavanje i eksploataciju ilegalnih radnika, a kroz njen lik Louč i scenarista Pol Laverti direktno ukazuju da se iza britanske ekonomske politike krije nerazuman i nehuman sistem i ogromna hipokrizija. I to čine otvoreno i bez milosti, jer u suprotnom, kako kažu, Britanci bi mogli da pomisle da je sve samo prirodan tok stvari.
Film "Ovo je slobodan svet" je ujedno i sedmi projekat koji Ken Louč radi sa škotskim piscem i scenaristom Polom Lavertijem. Na festivalu u Veneciji bio je ovo jedan od najboljih filmova i zaslužio je više od zlata za najbolji scenario koje je uručeno Lavertiju (uz pregršt neoficijelnih nagrada). U razgovoru za "Politiku" Ken Louč, autor poznat po realističnim socijalnim dramama u kojima se bavi položajem savremenog radništva i po filmovima u kojima je već tretirao problem imigranata i ilegalne trgovine ljudima ("Hleb i ruže", "Samo poljubac", "Navigatori"...), govori o nestanku kolektivne svesti i savesti, eksploatatorima i eksploatisanima u mračnim sferama "anglosaksonskog privrednog čuda" i zamkama tržišne ekonomije...
Posle epskog, istorijskog filma "Vetar koji njiše ječam", za samo godinu dana vratili ste se sadašnjosti. Ona Vas oduvek mami?
Želeo sam da snimim film o savremenom trenutku i o savremenoj osobi, u ovom slučaju ženi, kako bih istražio i "uhvatio" stanje današnjeg društva u kojem se sve vrti oko individualnosti. Oko pojedinca koji se trudi da čini i radi samo ono što je najbolje za njega, ne obraćajući mnogo pažnju na okruženje ili na nešto što se nekada zvalo kolektiv i zajednica, kolektivni ili zajednički interes. To je sada deo prošlosti. Raditi i graditi zajedno, podržavati jedan drugog, to su iskustva i sećanja očeva, ali ne i današnje dece. Posle ekonomskih promena u britanskom društvu koje je donela Margaret Tačer, a nastavio i Toni Bler, sve je počelo da biva individualno i sve da se vrti oko pojedinca koji u svojoj svakodnevici o drugima razmišlja ovako: "Ti si moj neprijatelj, ne želim da radim sa tobom, dotući ću te, pobediti". Umesto, kao nekada njegov otac, da smatra : "Ti si moj prijatelj, radićemo zajedno, podržavati međusobno, pomagati jedan drugom i gradićemo bolji život".
Vratili ste se na Vama veoma poznat teren: položaj radničke klase, ilegalna radna snaga, imigranti, surova eksploatacija. Samo, sada to nisu liverpulski dokeri i problemi demokratije u sindikalnom organizovanju, već pravo moderno ropstvo?
Sve što se vidi u ovom filmu, posledica je davno započetog procesa. Dokumentarni film o liverpulskim dokerima snimio sam u trenutku kada su oni vodili dugu borbu za očuvanje sigurnosti radnih mesta, a protiv nadničarenja. Način na koji je sigurnost posla nestala i način na koji je rad novouvedenih agencija za zapošljavanje nabujao, nešto je što smatram veoma bitnim. Političke odluke s kojima su opravdane i utemeljene ovakve promene u britanskom društvu i ekonomiji, nikada nisu preispitivane ni od strane novih laburista, ni torijevaca, ni liberala, jer su svi oni za takozvano slobodno tržište. Svi oni žele isto...
Da zaštite sopstvene interese?
Naravno, ali oni to nazivaju modernizacijom i predstavljaju gotovo kao nagon prirode, kao neminovnost. Međutim, smatram da je to u interesu samo jedne klase, a da svi ostali treba da žive u uverenju da je to način na koji svi treba da žive. A ne treba!
Sam naslov Vašeg filma "Ovo je slobodan svet", veoma je ironičan?
Da, ironičan je i znači : "ja nemam odgovornost, ti nemaš odgovornost, niko nema odgovornost". Ovo je slobodan svet! Možeš da varaš, da se bogatiš kako znaš, jer si samo individua. Kada u filmu mojoj junakinji – eksploatatorki Endži kažu da bi bilo lepo da bar malo plati svoje radnike, ona kaže: "Ne, ti ih plati svojim novcem ako hoćeš. Ja ću zadržati svoj, ovo je slobodan svet!". I tu je ironija celokupnog slobodnog tržišta, i takozvanog "anglosaksonskog čuda", britanske bum-ekonomije.
Licemerstvo na delu?
Neverovatna hipokrizija, a Pol Laverti i ja želeli smo da ukažemo ljudima na to koliko je ona rasprostranjena. Ovaj sistem slavi neverovatnu mizeriju velikog broja ljudi. Nedavno je "Njuzvik" objavio izveštaj o prednostima jeftinog i disciplinovanog istočnoevropskog radništva, navodeći neke lepe i svetle primere. Ali, taj tekst nije "zavirio" ispod kamena, niti personalizovao apstraktne statistike.
A statistike kažu da ogroman broj ilegalnih "robova" u Britaniju stiže i iz zemalja istočne Evrope iako su mnoge od njih već u EU?
Kada je EU počela svoju ekspanziju, čak i pre toga, bilo je mnogo Poljaka koji su dolazili u Britaniju posle kolapsa staljinističkog režima na Istoku. Naravno, ne samo oni, mnogo je i onih iz baltičkih zemalja, pa i bivše Jugoslavije koji su sada u situaciji tog modernog ropstva. Mnogo ih je iz Kine, Avganistana... Ljudi koji bi mogli da učestvuju u reizgradnji ekonomije u svojim zemljama odlaze na Zapad, u Britaniju, nezadovoljni svojim položajem u svojim zemljama. Iz jednog nezadovoljstva odlaze u drugo, sanjajući bolji život za sebe i svoje porodice. Strašno je kada vidite obrazovane ljude sa Istoka, nekadašnje profesore, inženjere, bankare, lekare kako u Britaniji rade kao najteži, a ponižavajuće plaćeni, fizički radnici na građevinama, kao kuhinjski pomoćnici, šankeri, čistači, sobari. To nije dobro ni za koga, ni za te ljude ni za Britaniju.
Videli ste mnoge takve horor priče?
Istraživanja za ovaj film trajala su dugo. Pol je obavio na stotine razgovora sa građevinskim ilegalnim radnicima, kontaktirao sa novinarima istraživačima, ulazio u samo srce agencija za zapošljavanje, i verujte da je realnost mnogo nasilnija i strašnija nego što je to moguće videti u ovom filmu. To moderno, savremeno ropstvo u britanskoj svakodnevici, okrutnije je i smrtnije nego što smo mi to pokazali. Bilo nam je zanimljivo da istražimo i razvijemo celu ovu priču o standardima života koji su zavisni i supstituisani "uvozom" ilegalne radne snage i njihovom eksploatacijom. Po nelogičnosti sve bi to moglo da liči kao kakvu epizodu "Montija Pajtona", da nije toliko tragedije.
Hoće li ovaj film uzburkati duhove u Velikoj Britaniji?
Nisam želeo da snimim nešto što bi bilo šok-horor priča. Želeo sam samo da se ljudi zapitaju nad celokupnom prirodom biznisa i imperativa biznisa. Endži upravo razvija svoj biznis i kada okupi ilegalne imigrantske radnike u svojoj maloj agenciji, ona radi samo ono što se radi u tim situacijama. U "Dejli mejlu", "Sanu", u gotovo svim britanskim novinama iz dana u dan možete čitati tekstove kako novac otiče na ilegalnu i jeftinu uvoznu radnu snagu, kako se troši novac poštenih britanskih poreskih obveznika, kako se stvara konkurencija domaćem radništvu. Dakle, štampa nas obaveštava da smo mi protiv njih i protiv svega toga, ali nikada ne piše da to ne treba da radimo. S jedne strane, ljudi kažu da naša ekonomija ne bi preživela bez imigrantske radne snage, a sa druge – desničari kažu: "Izbacite ih iz zemlje!". E, zato sam u filmu hteo da pokažem i da jasno kažem da je sve to pogrešno i da treba da prestanemo tako da radimo, i da treba da se zamislimo nad prisvajačkom tržišnom ekonomijom u kojoj cveta eksploatacija ljudi i koja proizvodi monstrume.
Iako dopadljiva, sentimentalna i nemilostiva istovremeno, i Vaša Endži postaje monstrum proizveden od strane društva?
Da, ona bi za neko vreme mogla da bude proglašena za biznismenku godine. Sve njene odluke i postupci dovode pravo u srce našeg društva i naše ekonomije. Vlada je donela i neke zakonske odredbe o minimalnoj ceni rada, ali taj zakon nije implementiran u praksi. Znači, doneli su odredbe za koje znaju da ne mogu biti sprovedene i za koje znaju da ne smeju da dozvole da budu sprovedene, jer bi njihovo poštovanje značilo i poskupljenja, povećanje inflacije a samim tim i vladin pad. Oni znaju da to neće funkcionisati i hipokrizija ide pravo u srce vlade, pravo u srce društva.
Kakva može da bude budućnost tako licemernog društva?
Takvo je bilo oduvek.
A šta vidite na kraju ovog i ovakvog "evolutivnog" procesa?
Kraj procesa je da ćemo da uništimo planetu. Sat nam otkucava.
Stav pesimiste?
Ne, nego stav nekog koji vidi svet oko sebe.
To što društvo sve više ogreza u sebičluku, čini Vas očajnim?
Čini me veoma zabrinutim.
Mislite li da je sada pravo vreme za filmove snažnog socijalnog konteksta? Može li ovaj Vaš film išta promeniti?
Ako ima kakvog socijalnog konteksta u filmu i ako napustite bioskop sa kakvim pitanjima u glavi, onda ste na neki način doprineli klimi mišljenja, idejama u vazduhu i ozbiljnije ćete razmisliti o svemu što se događa, možda čak i reagovati. Ali kao neko ko gleda film, vi niste u političkoj partiji ili sindikatu, a šta ćete uraditi spram onoga što ste videli na platnu, vaša je odgovornost.
--------------------------------------------------------------------------
Džinovsko skladište umesto "radionice sveta"
"Bendžamin Dizraeli je pisao kako je Britanija bila 'radionica sveta&. A danas, ako se vozite bilo kojim autoputem i pogledate okolinu, uvidećete da zemlja sve više liči na džinovsko skladište. Hangar za hangarom, umesto fabrika. Sve ovo reflektuje strukturalne promene u našem društvu: ogroman manufakturan uvoz iz Kine i beskrajan uvoz hrane iz celog sveta, a sve proizvedeno i uvezeno treba negde smestiti. Naši supermarketi su čuda od administracije, komunikacije, distribucije i koncentracije moći, jer ceo svet je zajedno na jednom mestu. Da, mi imamo bum-ekonomiju, ali koliko je kostiju zbog toga 'slomljeno&, koliko radnika otpušteno, koliko je ponižavajuće plaćene radne snage uvezeno, koliko imigranata uništeno? Ponekad pomislim da je 150 godina dugo sindikalno organizovanje, isparilo iznenada poput oblačića dima", kaže pisac Pol Laverti, dobitnik nagrade za najbolji scenario na 64. Venecijanskom festivalu.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 23.09.2007.]
