Izvor: Blic, 26.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima ljudi bez svesti
Ima ljudi bez svesti
Prvi pozorišni ugovor potpisao je u septembru pedeset prve, pre ravno pedeset godina. I dalje ide iz predstave u predstavu. Ovogodišnji je dobitnik najvažnije glumačke nagrade (za životno delo) 'Dobričin prsten'. Ovo je deo intervjua koji je Đuza dao 'Blic Newsu'.
Vi, reklo bi se, još imate entuzijazma.
- Nije to entuzijazam. Ne znam šta je to. Ne umem da opišem. To su, valjda, poslednji trzaji. Nemam pojma šta je. Ali, vidim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da mi nije mesto…
Zašto?
- Ne znam. Na kraju krajeva, i godine su tu. Moraću da smanjim posao. Imao sam četiri premijere ove sezone. To je glupo! S druge strane, od penzije se ne može živeti. Moja žena ne radi. Ali, nije to ono prvo, da zbog toga radim, nego navika: jedino si živ ako radiš. Strašno je to sedeti kod kuće i čitati ove idiotske novine.
Čitate li novine?
- Već mesecima ne. Mnogo je te žute štampe. Svašta se piše, neprovereno. Kao, Đuza dobio dete, Feliks se peti put ženi… I novinarstvo bi trebalo da ima svoj kodeks.
Gledate li televiziju?
- Malo. Pre mesec dana gledao sam 'Pozorište u kući', od pre trideset godina. Gledam scenu, ne mogu da verujem: Janaćko, Olga Ivanović, Bobiša Đurić, Guta Dobričanin, Mile Lazarević. Svi mrtvi. Strašno! Pobeg’o sam iz sobe, nisam mogao da gledam… Pogledam vesti, poneki film. Sinoć sam gledao duel Dinkića i onoga što kaže da ima finansijsku imperiju. Jednog čoveka koji se bori, verovatno, za zakonitost i čoveka koji je stekao ogromne pare, ali kako? On govori samo da je biznismen. Biznismen da, ali s kojom lovom? I vadi se na sve moguće načine, a vidim da mrzi Dinkića iz dna duše, jer mu je prvi zakačio u džep, prvi koji mu nešto vadi iz džepa, a ne da mu daje.
U koji pozorišni žanr biste smestili taj duel?
- Skoro da je to vodvilj. Pravi. I to je porazno… Dugo još mi nećemo napraviti solidnu, pravno zasnovanu zemlju. Ali, moramo da promenimo sebe. Sa istim ljudima je teško neku stvar napraviti drukčijom nego što je bila. Strančarstvo će pojesti ovaj narod. A parlamentarizma kod nas nije ni bilo. Verovatno je najveći državnik Miloš Obrenović koji je, temenajući pred Turcima, polako pravio srpsku državu, ali je bio pametan, pa je bio i najbogatiji čovek na celom ovom prostoru. Znači, prvo sebi u džep, pa narodu.
Igrate s decom koja bi vam mogla biti unuci. Kad se setite sebe u tim godinama, možete li reći šta se dogodilo u odnosu prema pozorištu, prema glumi?
- Daleko su vispreniji nego mi što smo bili, mnogo obrazovaniji, spremniji. I hvala bogu da je tako. I vreme je drukčije. Mi smo bili zaplašeni. Prvo smo statirali dve godine, bez reči. A kad treba da izgovoriš reč, imaš tremu kao da igraš ne znam šta. Sreća je naša bila što je gotovo cela naša klasa ušla u Beogradsko dramsko pozorište. Bilo nas je dvadeset dvoje u početku, a završilo nas je jedanaestoro. I od tih jedanaestoro sedmoro je umrlo. Ostali smo samo Deba Popović, Olivera Marković, Vera Belogrlić i ja. Diplomirali smo s komadom 'Poslednji' Maksima Gorkog i ta predstava je ušla u repertoar Beogradskog dramskog. A naš profesor Mata Milošević, umesto da nas pohvali, kaže: 'Vi ste mene isfolirali. Znam kako ću raditi sa sledećom klasom'. (...)(Blic News)
