Izvor: Glas javnosti, 17.Sep.2008, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima li života u "Soni“ korporaciji
„Ting Tings“ je britanski indi dens-pank sastav koji je suprotno svim očekivanjima stigao na prvo mesto britanske top-liste već sa svojim prvim singlom „To nije moje ime“. „Ting Tings“ pokušavaju da vrate staru slavu mančesterske scene s kraja sedamdesetih kada je postpank scena bila glavna kreativna struja. Oni uopšte nisu toliko komercijalan bend i njihovi tiraži predstavljaju ozbiljan znak promene masovnog ukusa i nove svesti koja vlada u redovima njihovog zaštitnika, megakorporacije >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << „Soni“ koja praktično diktira celokupnu muzičku scenu. Sve u Britaniji pripada „Soniju“, direktno ili indirektno, počev od satelitskog kanala MTV do nekada uglednog i beskompromisnog nedeljnika NJu mjuzikl ekspres, koji je sada jedva malo više od MTV oglašivača.
„Ting Tings“ predstavljaju trendi struju muzičkih dueta, obično u postavi muško/žensko i modelovani su direktno po sastavu „The Kills“ koji su imali izvestan komercijalni uspeh u protekle dve godine svojim revampom nju vejv i postpank duha. Ali „The Kills“ mogu samo da sanjaju o proboju ovakvih razmera.
Žil de Martino (bubnjevi, gitare) i pevačica Kejti Vajt čine duet „Ting Tings“, naglašavajući svojim tekstovima i video-spotovima ženski ugao gledanja na stvari, tako eksplicitno predstavljen u pesmi „Zaveži i pusti me da odem“. De Martino i Vajt su već godinama profesionalni muzičari, sa jasno definisanin indie stavom i potpuno su atipični modeli za „Sonijevu“ proizvodnu traku teledirigovanih grupa i grupica kojima dizajneri govore koje marke patika treba da nose u MTV spotovima i da je politički korektno nositi „Fred Peri“ majice. Sve to ne znači da su „Ting Tings“ toliko subverzivan bend kao bilo koje legendarno ime sa originalne mančesterske scene, ali u poređenju sa bljuvotinama tipa „Glasvegas“ ili „Lajers“ koje se besramno prodaju kao „renesansa nju vejva“, a u suštini su najljigaviji teledirigovani pop, „Ting Tings“ predstavljaju maltene malu lumpen-proleterijat revoluciju.
De Martino se profesionalno bavi muzikom još od 1987. i glavni je „krivac“ za fankoidni pop pank koji je zarazio celu Britaniju. Modelujući zvuk na minimalizovanim rifovima „Certain Ratio“ ili „Gang of Four“ i simpatično iritantnom vokalu Kejti Vajt, „Ting Tings“ su sušta definicija manirističkog mišljenja u decenijama apsolutnog trijumfa muzičkih korporacija koji su uspešno zbrisale sve male i nezavisne izdavače sa engleskog tržišta. Danas se baviti rokenrolom znači biti simpatičan nekome ko radi u „Soniju“ ili - džabe trud. Dok neki vide „Soni“ kao najveće zlo koje se moglo desiti planeti Zemlji, drugi ga pak porede sa Aleksandrijskom bibliotekom. Poređenje i nije toliko beslovesno koliko se čini na prvi pogled jer je „Soni“ otkupio (ili oteo) sva prava opskurnih andergraund bendova originalne postpank scene i jedino njihovim posredstvom su sve ove „izgubljene generacije“ dostupne muzičkim sladokuscima.
Aspiracija „Sonija“ da bude vrhovno božanstvo pop muzike traje odavno. Dejvid Tomas, vođa Per Ibija, svojevremeno je u Beogradu sa ogorčenjem izjavio da je ceo pank smišljen u podrumima korporacije Soni jer su post-hipi bendovi u stvri imali jezive tiraže i morala se smisliti nova udica. Nova iznenađenja za nova pokoljenja? Ali „Ting Tings“ dokazuju da ipak ima (zrnaca) života u Soni korporaciji.
