Izvor: Blic, 03.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igre i ljudi
Igre i ljudi
'Sterijino pozorje' nekada se zvalo Jugoslovenske pozorišne igre. Bio je to višeznačan podnaslov. Igralo se, u ono vreme teških međurepubličkih odnosa, na više tabli, kao u šahovskoj simultanci. Na jednoj, recimo, vođene su igre oko republičkih ključeva. Valjalo je zadovoljiti sve, a ipak zadržati izvestan kredibilitet. Potom, nacionalisti svih nacija i provenijencija, suptilno ili grubo, pokušavali su ostvariti svoje, tada se činilo: male i beznačajne, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a, pokazaće se, zapravo, vrlo ozbiljne ciljeve. Uz sve to, morale su se zadovoljiti i umetničke sujete.
Ukratko, cela je stvar ličila na onu državu.
Entropija kao najviši stadij papazjanije.
Potom je došlo mračno vreme crveno-crne koalicije, ono vreme koje se sada vraća u suptilnom obliku, i ne više tako krvavo, a ni tako bolno. Cela je stvar spala na oblik male porodične zabave, međusobnog petinga i blago incestuoznog koketiranja svih sa svima. Tada je, možda baš na ovom festivalu, nastao i jedan perverzni oblik liberalnog nacionalizma kao kulturnog modela, sada ozvaničenog u instituciji u kojoj je smeštena ona voštana figura.
Sedim na terasi SNP-a, razmenjujem dan za noć sa prijateljima iz susednih država, sa kojima sam nekad delio domovinu, i čini mi se da sada 'Sterijino pozorje' više nije igraonica nacoških igara i primitivnih sujeta, nego sasvim zgodno mesto za razmenu iskustava. I onomad je bilo razmene, i onda su se ljudi sretali i ogledali, ali tada je postojao politički krov pod kojim se takmičenje odigravalo. Sada je kul: ostala je samo potreba za teatrom, ništa više.
Nisam ljubitelj obnove nečega što ionako nije valjalo. Više mi se dopada ono što bi moglo nastati.
Provera za kritičara
'Loše vaspitanje' reditelja Pedra Almodovara
Najpoznatija i najuticajnija američka filmska kritičarka u drugoj polovini prošlog stoleća Polin Kejl je nakon trodecenijskog ispisivanja kritičkih sudova i procena priznala da je filmove, sa tek pokojim izuzetkom, gledala samo jednom. To joj je bilo dovoljno. Drugi značajni američki kritičar Endru Saris smatrao je da kod izuzetnijih autora i ostvarenja jedno gledanje nije dovoljno. Drugo gledanje, kao i kod čitanja izuzetnih knjiga, donosi neke nove uvide, makar u nijansama, a bogami ponekad i u ispravljanju već donesenog suda. O najnovijem filmu španskog reditelja i pisca scenarija Pedra Almodovara 'Rđavo vaspitanje' (god. proizvodnje 2004, španski, trajanje: 105 min.) sažeto i samo u nekoliko rečenica sam pisao u okviru kritičkog pregleda ovogodišnjeg Festa. Sad kad se ovo delo pojavilo na redovnom repertoaru, otišao sam da ga ponovo osmotrim, pošto je Almodovar dovoljno izazovan i slojevit autor. Ostao sam pri prvobitnom sudu da ovaj film ne možemo svrstati među najbolja Almodovarova dela, da u njegovom tkivu primećujem trag stilskog manirizma i da se autor pomalo ponavlja. I sada ostajem pri tome, ali dodajem: pa šta? Nije li surovo i pomalo nepravedno stalno očekivati već dosegnutu najvišu meru, neprekidno porediti autora sa njim samim?
U ovom filmu Almodovar, koji poput pokojnog Fasbindera neprekidno istražuje skrivene i dugo prećutkivane zone čovekove seksualnosti, uvodi temu pedofilije i povezuje je sa dogmatskim i načelno asketskim vaspitanjem koje nudi katolička crkva i njen zastupnik, otac Manolo. Kasnije će ovaj sveštenik, za kojeg Almodovar ima mnogo saosećanja i razumevanja, odabrati građanski život, ali će ga sustići duhovi i dugovi prošlosti. Naporedo sa ovom pričom, Almodovar prati sudbine njegovih nekadašnjih učenika, od kojih jedan u kabareu kao travestit Zahara ima svoj slikovit performans, a potom nam se otkriva, dok se priprema film po scenariju drugog junaka iz detinjstva, da je došlo do zamene građanskog i seksualnog identiteta. Reč je o psihotrileru i priči o grehu i iskupljenju, o zlu i lomnosti dobra. U celokupnom vizuelnom pripovedanju ponovo sam otkrio da je Almodovar među najvećim stilistima novijeg evropskog filma, a da je u glumcu Gaelu Garsiji Bernalu (koji igra tri glavna lika naizmenično) našao tumača kakav se rađa jednom u desetak godina.
