Izvor: Politika, 28.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igraj kao Bekam
Filmovi „Reka bola”, „Budi jaka, igraj fudbal”, „Bajne vile”, „Muha”, „A Bog je ćutao”, „Čekaonica”, „Neviđeno”, „Prosto ko pasulj”...
Protekla dva dana takmičarski program domaćih filmova na 55. beogradskom festivalu kratkog metra, protekao je u znaku kvalitetnih dokumentarnih ostvarenja. Počelo je „Rekom bola”, crno-belim filmom mladog iranskog reditelja Kaveha Gahremana, snimljenim tokom Drugog međunarodnog studentskog filmskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kampa „Interakcija – Zlatibor 2007”. Autor nudi izvrsno snimljen šesnaestominutni senzibilni portret devojčice Milice, odlične učenice i pobednice na mnogim takmičenjima, koja sa svojom porodicom već godinama živi u izbegličkom kampu u blizini Užica (izbeglice iz Sarajeva). Sagledava njenu prošlost, strahove, uspomene, sadašnjost i moguću budućnost, njenu svest da je život često borba sa vetrenjačama. U kreativnoj energiji i volji da se postigne zacrtano, da se grabi napred, Gahreman se sjedinjuje sa junakinjom svog filma.
Ženske energije, volje i borbe, doduše ne one sa vetrenjačama već na zelenom fudbalskom terenu i u domu penzionera, ima napretek u šarmantnim i poučnim dokumentarcima „Budi jaka, igraj fudbal” Zorice Jović i „Bajne vile” Marka Jeftića. Junakinje dokumentarca Jovićeve su članice ženskog fudbalskog kluba „Lask” iz Lazarevca, devojčice iz osnovne škole koje su vazda u borbi sa roditeljima koji se protive njihovoj sportskoj ljubavi i dečacima koji im se podsmevaju kad ih vide na terenu. No, ove ljupke, hitronoge i vešte, sigurne i borbene klinke koje sanjaju da budu kao Ronaldinjo ili Bekam, na kraju se najslađe smeju. Pobeđuju dečake sve u šesnaest!
Pobednice, ali nad životom, starošću i bolešću su junakinje Jeftićevih „Bajnih vila”, članice penzionerskog muzičkog seksteta predvođene Meri Galevskom. Čvrsto rešene da im „zlatno doba” ne protiče u depresiji i staračkoj dokolici, ove energične dame svojom muzikom, pesmom i radošću hrane i sebe i svoje okruženje, dajući tako korisnu lekciju da je život onakav kakvim ga sam načiniš.
Pravi festivalski hit je crno-beli film „Muha” Dragana Mišića, angažovani i dinamični portret visprenog i simpatičnog novosadskog građevinca Muhameda Eljšanija Muhe, koji kroz težak rad i hip hop muziku za koju sam piše stihove i komponuje (ima i svoj mali bend), istrajno pokušava da promeni loše stereotipe o Romima. Muha je, prema sopstvenom priznanju, postao hip hoper od muke, od teškog života i teškog fizičkog rada, kako bi kroz pesmu rekao šta misli, jer je to „jedini način da i mi crni kažemo kako gledamo na svet”. Mišić ga vešto prati kroz svakodnevicu, u kući sa ćerkama, u tonskom studiju, na građevini, koncertu, delikatno hvata i fiksira i pikantne, duhovite detalje, poput onog da Muhina žena nije htela da se slika kamerom jer, „od kad nas je posetio Vim Venders, ta neće ni da se našminka ispod hiljadu evra”. Odličan film.
Izvrstan je i „A Bog je ćutao”, novi film veterana iz Kozarske Dubice, vrsnog i uvek angažovanog dokumentariste Sima Brdara, koji godinama istrajava na rasvetljavanju ustaških zločina tokom Drugog svetskog rata. U ovom filmu Brdar nudi ispovest Cadika Danona, jedinog živog Jevrejina u Srbiji koji je preživeo ustaški koncentracioni logor Jasenovac. Danonova svedočanstva o surovim ubistvima srpske i jevrejske dece su dramatična i potresna do gubljenja daha. Dokument za istoriju.
Istorijsko svedočanstvo je i „Molitva u Cis molu”, debitantski film Jovana Macure, posvećen stradalnicima na Kosovu, koji oblast zahvaćenu zlom, grobove najbližih, božju službu i krštenja, obilaze na jedini mogući način – u pratnji Kfora, čuvajući um u srcu i ne očajavajući.
Vrhunske ocene zavređuje vispreno osmišljen i realizovan film „Čekaonica” Luke Uzelca, u kojem autor u svega sedam minuta nudi istoriju Srbije od 1991. godine do danas, veštim kombinovanjem arhivskih snimaka najvažnijih događaja i dugačkih redova u kojima izmučeni srpski narod čeka pred vratima EU. Čeka i nada se, ali bolji život nikako da dođe.
Dobra ideja i realizacija stiže i iz angažovanog petnaestominutnog dokumentarca „Neviđeno” Maše Nešković u kojem su se spojile dve ljubavi: ljubav prema filmu i ljubav i želja da se pomogne slepim osobama da na svoj način uživaju u filmskoj umetnosti. Kako je to moguće, pokazano je na primeru malog bioskopa za one koji ne vide, a gledalac postaje svedok velikog uživanja neobične publike u jednom od najlepših ljubanih filmova svih vremena – „U raspoloženju za ljubav” Vonga Kar Vaija.
Injekcije optimizma, i gotovo nušićevskog humora, nudi i desetominutni film „Prosto ko pasulj” Radovana Đerića koji je, pre svega, veoma dopadljiva studija karaktera i mentaliteta. U Kačarevu je lokalni ugostitelj Triša izazvao „revoluciju” podigavši džinovski kazan u kojem je, naočigled okupljene mase lokalnih kibicera, skuvao 25.000 porcija pasulja. Početna glasno iskazivana neverica, postepeno prerasta u nepoverenje, a potom i u zavist. Gazda Triši ne samo što je pošlo za rukom da podigne kazan i u njemu skuva slasni pasulj, već se od toga i obogatio, jer su skeptični kibiceri svi redom izvadili stotku da pasulj probaju.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 29/03/2008.]
