Izvor: Blic, 09.Jul.2010, 01:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igra tvog kompjutera
„Princ od Persije“ reditelja Majka Njuela Opšte medijske međusobne (i dvosmerne) pozajmice, pretakanja i potkradanja između filma, petparačke literature, stripa, TV serija, sada su „obogaćene“ filmom koji je zasnovan na dvadesetak godina staroj video igrici.
„Princ od Persije" (god. proizvodnje: 2010, trajanje: 115 min.) potpisuje ugledni reditelj Majk Njuel (poznat po filmu „Četiri venčanja i sahrana") koji je na raspolaganju imao skroman budžet od oko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 150 miliona dolara, kako bi u predelima Maroka rekonstruisao veliko persijsko carstvo iz šestog veka.
Vreme je vladavine dobrog kralja Saramana koji na pijaci ugleda dečaka Dastana kako brani nekog malog prosjaka. Kralju se to dopadne, usvoji mališana koji odrasta na dvoru i kao mladić se nađe u pohodu velike vojske osvajanja miroljubivog grada Alamuta. A tamo, lepa princeza Tamina koja poseduje čudotvorni mač. Vojsku predvodi oličenje zla, kraljev rođeni brat Nizan, i Dastan će s njim imati velikih nevolja.
Kao što se može očekivati, dramaturgija video igre sastavljena je od samih klišea i mitoloških stereotipa, a to se očitovalo i u ovom raskošnom spektaklu, sa mnogo akcija, preokreta, sukoba dobrih i zlih sila. Možda je i ranije bilo filmova preuzetih iz video igara, ali ovo je primer koliko je taj poduhvat suštinski lišen razvijenih likova, dramske radnje koja podiže emocije. Neke neverovatne situacije, svojstvene video igri, ovde se nadovezuju jedna na drugu, a u jednom trenu reditelj koristi ono što se može u polaznoj medijskoj tvorevini, briše deo prethodnog zbivanja.
Predeli su snimljeni odista efektno, sa pustinjama, planinskim klancima, dvorskom raskoši i ratnim sukobima velikih razmera, no to nije dovoljno, a učešće glumaca poput Džejka Gilenhala, Bena Kingslija (zli Nizam), Geme Arterton (lepa Tamina) ne doprinosi mnogo povoljnom utisku. Ne znam da li je ovaj film uzbudljiviji fanovima video igrica (nisam od tih), jer što bi se oni bavili nečim što suštinski izneverava onaj poriv koji stoji u korenu video igara: pravo da se biraju smerovi razvoja priče i razrešenja situacija? Sledeći put kad čujem da je film načinjen po video igrici, verovatno ću zbrisati glavom bez obzira.
