Izvor: Blic, 04.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Idite u taxi!
Idite u taxi!
U Wiesbadenu je uvek neka frka. Kad negde kreneš, obavezno nešto izgubiš - mobilni, ključeve, novčanik, sat, naočari, kišobran…Ali, ko ti je kriv što si stvari čuvao od lopova. Da si im dozvolio da ih ćape, bili bi zadovoljni i oni i ti. Jer, ne bi pljuvao sebe, već njih. Ovako, proklinješ i dan i minut kad si krenuo i što si sve to uopšte poneo. Koji–će-ti-moj naočari za sunce, kad sunce ionako uveče zadje!? Zažmiriš preko dana, začkiljiš >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << očima, ali te naočari čekaju kod kuće. Isto, sa kišobranom. Bolje da te kiša skroz-naskroz skvasi, nego da zauvek ostaneš bez amrela. A, tek, mobilni!? Njega treba fiksirati kao onaj koji to jeste. Jer, jedino tako ne može da ti ostane u nekoj kafani, u parku, ili tramvaju. O ključevima da ne govorim. Kad god počnem da preturam torbu i da izvrćem džepove na njoj (u strahu hoću li ih naći), setim se onih starih dobrih vremena kad smo lopove gledali samo na filmu. I kad ti je mama ostavljala ceduljicu na vratima - sine, ključi je ispod otirača. Zato, natrag u detinjstvo. Ne znam kako to da izvedem, ali uslove imam. I ceduljče i olovku i otirač. Još samo da malo korigujem krštenicu – ključevi su mi na sigurnom. Nedavno, sednem u Maxi-tadžu. Bacim pogled na sat i vidim da kasnim. Platim na brzaka, izadjem još brže, obavim posao i skapiram kako sam sat zaboravila u autu. Koji sam ga moj i nosila. Mogla sam taksistu da pitam za vreme i sve bi bilo OK. Ovako, moja omiljena čuka, ode kud ode. U neko doba, posle oho-ho vremena (onako, iz zezanja), obrnem broj Maxija.. I znate šta mi se desi. U pola dva (noću), kad već uveliko treba da sovim, eto ti Čoveka-Maxi-Taksiste, sa sve mojim satom. A taman sam planirala da kupim novi. Maxi-Čovek - Milan, uskratio mi je zadovoljstvo kupovine, a potencijalnom prodavcu - pazar. Pa sad idite, Maxijem.
