Izvor: Glas javnosti, 17.Nov.2008, 15:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ideje ne naviru slučajno
Izdavačka kuća „Laguna“ nedavno je predstavila drugo izdanje romana „Persijsko ogledalo“ iz pera Miomira Petrovića, jednog od najistaknutijih savremenih srpskih pisaca mlađe generacije. Delo je kako pisac kaže nastalo kao posledica „viška sličnosti“ Balkana i Orijenta koji je na njega ostavio veoma duboke impresije nakon jednog putovanja.
Kako ste došli na ideju za stvaranje „Persijskog ogledala“?
- Ideje nikada ne naviru slučajno. One su posledica >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << akumulacije emocija i asocijacija. Ponekad se čini da određeni doživljaji, senzacije, stanja tokom „civilnog života“ ne ostavljaju trag u vama, da se ne pamte. Onda vas sačekaju iza nekog ćoška, iznenade i postaju opsesija. Te opsesije se samo prividno oslobađate kroz pisanje, ali je i taj privid lekovit. „Persijsko ogledalo“ je nastalo kao posledice nekih turističkih boravka u Severnoj Africi i na Bliskom istoku. Višak sličnosti Balkana i Orijenta, a ne višak razlika, kako bi neko pomislio, opredelio me je za prvi u nizu, kako će se kasnije ispostaviti mojih romana inspirisanih Orijentom. Onda je tu bio i snažan, gotovo transcedentan uticaj poetske proze Nemanje Mitrovića koji je, dakle, postao jedan od junaka mog romana. Najzad, određeni momenat motivacije pokrenula je putopisna proza Nikole Buvijea. I tako sam se uputio u plovidbu po ogledalu.
O čemu se, zapravo, radi u vašem romanu koji ima veoma složenu formu?
- To je priča o nekoliko potraga koje se na jednom mestu, svetom mestu Košnice naroda, prostora između Kavkaza i Kaspijskog mora, dakle u Iranu, spajaju u jednu. Beogradski prevodilac sa arapskog, Miloš Zurbaran, posle rata u Bosni kreće tragom jedne mudžahedinske pesme u kojoj je, kako mu je rečeno, zapisana sudbina svakog pojedinca, imenom i prezimenom. Ali on kreće put Orijenta i da bi pronašao svog omiljenog pisca, apatrida Nemanju Mitrovića, budući da se po Beogradu priča da je tamo pronašao svoj egzil, poput Ovidija koji je prognan na Crno more. Ono što pronalazi je, u stvari, dvojnik. To je i priča o dvojnicima, o tome da smo možda samo odblesak nekog drugog bića.
Šta je, onda, poruka koju nosi roman?
- Da se s pitanjem porekla na Balkanu ne sme šaliti. Da smo deo velikog melting-pota u kome je duhovna emanacija naša prva lična karta, pravi otisak prsta. Da je postojanje duhovnih dvojnika, kao što je slučaj sa Zurbaranom i Mitrovićem moguće, realno.
NOVI ROMAN
Na čemu trenutno radite?
- Sujeveran sam da bih otkrivao temu kojom se bavim poslednjih dana. Postoji roman koji je završen ovog leta, ali ćemo ga objaviti sledeće godine. Uvek radim.
DOKTORSKA STUDIJA
Šta čitate, šta preporučujete čitaocima?
- Upravo sam završio fantastičan roman/poemu „Leteća planina“ Kristofa Ransmajera. Kako je njegov roman „Morbus Kitihara“ deo moje doktorske studije, ovu sam knjigu očekivao sa uzbuđenjem. Uvek preporučujem tog pisca, „austrijskog Sofokla“, možda poslednjeg gospodina u evropskoj književnosti.
Na koji način birate teme?
- Pre će biti da one mene biraju. Pisac mora da bude aktivno biće, da stvara svakodnevno, da biva egzalitiran životnim pojavama ma kakve one bile. Upravo sve je tema. Meni često prebacuju da sam elitistički pisac, da su moje teme hermetične, i to upravo oni koji imaju mnogo manje tiraže od mojih. To je svojevrstan srpski fenomen - mnogi od naših ljudi su jednostavno samoproklamovani, „populisti“ su populisti amateri čije knjige čita mali broj ljudi, a ima i onih koji sa intelektom od dve pročitane knjige i jednim jelovnikom plediraju da budu „elitisti“! Pa su onda mnogo važni. Književnost se potvrđuje preko čitalaca, preko njihovih dolazaka na potpisivanje knjige, preko njihovih komentara na internetu, kakvoće tih komentara, jednostavno preko celokupnog života jedne knjige.
.jpg)
