Izvor: Politika, 18.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Idealno i(li) realno
Prekatalogizacija dela srpskih pisaca kao što su Ivo Andrić, Meša Selimović ili Petar Kočić u dela bosanskih pisaca koja su napisana bosanskim jezikom, o čemu se ovih dana pisalo, bilo je povod za razgovaramo sa upravnikom Narodne biblioteke Srbije Sretenom Ugričićem koji nam je, kao što je i obećao, odgovorio odmah po dolasku u Beograd.
Komentarišući događaje u Nacionalnoj i Univerzitetskoj biblioteci BiH i reagovanje upravnika NUB RS Ranka Risojevića, Sreten Ugričić je iznenađen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tonovima debate o jeziku. Po njegovom mišljenju, primetno je da su oni "istorijski i kulturološki ili naivni ili svesno politički manipulativni".
– Pitanje je mnogo šire od tri pisca. Kad je reč o kompjuterskom programu za uzajamnu katalogizaciju COBISS, to je jedinstven sistem, nastao i funkcionisao još pre raspada Jugoslavije. Primenjuje se u šest zemalja autonomno, uključujući i Bugarsku, a uskoro i Albaniju. U početku, u njegovom razvoju su učestvovali svi od Triglava do Đevđelije, sem Hrvata, a stručnjaci iz Srbije dali su zapažen doprinos. O jeziku se moralo voditi računa, ali u skladu sa situacijom kakva je tada postojala, dakle sa srpskohrvatskom normom. Posle promene istorijske situacije, na nivou svetskog ISO standarda nedavno su doneti novi kodovi za nove jezike. Sada su važeći kodovi za srpski jezik scc, za hrvatski jezik scr i za bosanski jezik bos. To su novi kodovi i njihova konverzija u našim bazama je verovatno povod za celu debatu – kaže Sreten Ugričić.
Slikovito objašnjavajući postojeću situaciju upravnik naše nacionalne biblioteke naglašava da prekatalogizacija koje se odvija u sarajevskoj biblioteci "nema nikakve veze sa samim softverom COBISS, u kojem se publikacije i pisci obrađuju i prave bibliografski zapisi, jer u zadatu formalnu matricu po međunarodnim bibliotečkim standardima svaki bibliotekar samostalno unosi elemente".
– To vam je kao kada bi vas neko optužio da pišete svoje članke u Windows programu, kada znate da su mnogi antisrpski tekstovi bili napisani u tom programu za pisanje tekstova. Osim toga, lično sam se, obilazeći biblioteke po svetu, osvedočio da u pojedinim bibliotekama u Nemačkoj ili Francuskoj ili Americi knjige sa ovih prostora razvrstavaju i katalogizuju tako što se sve knjige na ćirilici podvode pod srpsku književnost, a sve knjige na latinici pod hrvatsku. Znači, polovina produkcije koja je nastala u Srbiji je u mnogim bibliotekama u svetu katalogizovana i sortirana po policama kao da je hrvatska. I tako unose u svoje softvere za katalogizaciju, koji nisu slovenački, nego izraelski Alef, ili američki Horajzon, ili holandski Pika itd.
Sreten Ugričić postavlja i pitanje "da li kolege u Banjaluci obrađuju neke bosanske ili hrvatske autore kao srpske ili su oni sasvim pravoverni i dosledni i vrlo precizno vode računa da slučajno neki autor ne bude katalogizovan kao srpski".
Podsećajući na to da su se neki naši pisci za života izjasnili kao srpski (Meša Selimović) pitamo našeg sagovornika kakvu ulogu igra poštovanje volje tih pisaca.
– Pisac ima pravo da se izjasni o tome, ali i pravo da se ne izjasni, a kako će ga posle interpretirati, to je pravo drugih. Imate autore koji žele da budu u što više književnih korpusa i kanona, a ne samo u jednom. Kao što imate druge, koji bi voleli da pripadaju samo jednom korpusu – objašnjava Ugričić.
Kada je reč o mogućem rešenju jezičkih dilema naš sagovornik vidi izlaz u skoroj budućnosti.
– Pre par godina predložio sam direktorima nacionalnih biblioteka u regionu vrlo jednostavan instrument kojim bi problem bio rešen bar za sve savremene pisce, pomoću CIP-a. Nacionalne biblioteke izrađuju CIP (Catalogisation in Publication), zapis uz svaku publikaciju pre objavljivanja i ovaj zapis se izrađuje po određenom pravilniku koji je standardizovan. Predložio sam da se pravilnik dopuni još jednom stavkom koja obavezuje nosioca autorskog prava, autora ili izdavača, da se izjasni o jeziku kojim je delo napisano. Tako ne bi bibliotekari bili ti koji odlučuju o jeziku nego ga samo evidentiraju zajedno sa ostalim elementima iz publikacije. Dakle, pre nego što knjiga bude objavljena, autor, izdavač ili nosilac autorskog prava treba da se nedvosmisleno izjasne o jeziku. Ovo bi rešilo sve slučajeve savremenih autora od sada pa nadalje i bilo bi nesporno, pa čak i za onaj deo mrtvih autora za koje se zna ko je nosilac autorskih prava.
Što se tiče pisaca koji nisu više među živima, za Sretena Ugričića postoje realistička i idealistička opcija rešenja.
– Idealistička opcija bi bila da pokušamo da se dogovorimo i da konsenzusom definišemo stručne kriterijume i liste pisaca iza kojih ćemo svi stati i dosledno ih primenjivati. Međutim, kao što znate, ni mi sami u Srbiji nemamo unutrašnji konsenzus o ovim pitanjima, o ćirilici i latinici na primer, a kamoli da se o tome dogovorimo sa Hrvatima, Bosancima i Crnogorcima. Realistički predlog glasi da ostane na tome da svako unutar svoje nadležnosti kodira jezik i pisce kako smatra da je ispravno i tu će dolaziti, u nekim slučajevima, do preklapanja. To neće biti ništa novo, ima takvih primera u svetu dosta. Ali naglašavam da to nije sudbonosno pitanje od koga zavisi opstanak niti srpske niti bosanske niti hrvatske niti crnogorske nacije i kulture. Uz to, podsećam na zanemarenu činjenicu da bar polovina autorskih dela u bibliotekama nisu književna, o čemu koliko vidim niko ne vodi računa, što je samo simptom da je pitanje ispolitizovano. Da ponovim, pitanje je očigledno mnogo šire od tri pisca i ujedno manje komplikovano nego što se predstavlja.
-----------------------------------------------------------
Jezik, manipulacije i emocije
– Brkaju se, i to čini mi se namerno, tri različita aspekta jezika: lingvistički, nacionalni i institucionalni. To su tri različita aspekta pripadnosti: jeziku, naciji i književnom kanonu. Na primer, imate srpskog pisca koji živi u Sarajevu i koji smatra da piše bosanskim jezikom, a u Beogradu će, ili u Banjaluci, njegova knjiga biti katalogizovana kao da je napisana na srpskom. A na fakultetu u Tuzli izučavaće ga kao bosanskog pisca ili možda kao jugoslovenskog. Umesto da se o aspektima razgovara razložno i precizno, ti aspekti se brkaju zbog političke manipulacije, i tako se podstiče netrpeljivost, paranoja i tako dalje. Koliko sutra dobićemo crnogorski jezik i Crnogorci će katalogizovati jezik Njegoša i Stefana Mitrova Ljubiše kao crnogorski. To ne može da se spreči, to pravo njima ne možete oduzeti. Neko će se sa ove strane buniti, opet će biti pregrejanih emotivnih reakcija o svojatanju pisaca, o amputaciji jezika i slično, ali od tog protesta će biti malo vajde – kaže Ugričić.
[objavljeno: ]
