Izvor: B92, 21.Dec.2008, 17:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
INTERVJU: Zoran Živković
Zoran Živković, jedan je od naših najprevođenijih autora. Dobitnik je Svetske nagrade za fantastiku (2003), kao i priznanja "Miloš Crnjanski" (1994), "Isidora Sekulić" (2007) i "Stefan Mitrov-Ljubiša" (2007).
Napisao je 18 proznih knjiga, među kojima je i najnovija, "Esherove petlje", koja se našla u širem izboru za ovogodišnju NIN-ovu nagradu.
Vaš roman "Esherove petlje” našao se u izboru za NIN-ovu nagradu. Kakav je po Vašem mišljenju značaj >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ovoga, ali i drugih, domaćih književnih priznanja za pisce, koliko doprinose promociji i/ili razvoju autora?
Ovdašnja književna priznanja nipošto nisu malobrojna. Koliko mi je poznato, ima ih preko tri stotine pedeset. Razume se da nijedno od njih nema ni približno isti ugled i značaj kao NIN-ova nagrada. Ona je u svakom pogledu jedinstvena. NIN-ova nagrada svakako doprinosi promociji autora u Srbiji, a donekle i na području koje se danas naziva "region".
Što se razvoja tiče, čini mi se da je uticaj NIN-ove nagrade tu uglavnom negativan. Mnogim dobitnicima ona kao da je bila svedočanstvo koje ih ih je oslobađalo daljeg napredovanja u književnosti. Naravno, ima i izuzetaka.
Da li Vama lično znače više književne nagrade i priznanja koja se dodeljuju na osnovu mišljenja 'ljudi iz struke’, ili pohvale vaše čitalačke publike?
Iako mi je izuzetno stalo do dobrog prijema mojih proznih knjiga među čitaocima, meritornu potvrdu vrednosti onoga što pišem mogu da dobijem samo od stručnjaka za književnost.
Vaši radovi prevedeni su na više stranih jezika. Da li dobijate "feedback” od vaših čitalaca iz inostranstva? Kakve su njihove reakcije?
Moja prozna dela prevedena su na dvadeset četiri jezika u blizu pedeset izdanja. Obe brojke stalno se uvećavaju. Obim onoga što je samo na engleskom napisano o mojoj prozi već je premašio obim moje "najdeblje" knjige.
Gotovo svakodnevno dobijam pisma od čitalaca sa svih meridijana, a ponajviše is SAD i Engleske. Sa nekima među njima u redovnoj sam prepisci.
"Poslednja knjiga” objavljena je do sada u Nemačkoj, Hrvatskoj i Engleskoj. Da li se očekuje objavljivanje u još nekoj stranoj zemlji?
"Poslednja knjiga" već se uveliko prevodi u Južnoj Koreji i Italiji, a pregovori o prodaji prava u toku su u Francuskoj, Holandiji, SAD, Španiji...
Geopoetika je nedavno objavila roman "Esherove petlje” na srpskom i engleskom, kao doprinos međunarodnoj promociji srpske književnosti. Da li mislite da se kod nas dovoljno radi na predstavljanju srpske književnosti van granica naše zemlje, i koje bi još korake trebalo preduzeti u tom pravcu?
Nedavno sam u "Politikinom" Kulturnom dodatku imao opsežan tekst o toj temi – "Losovi u Šumadiji". Pokušao sam da objasnim Ministarstvu za kulturu da je primena takozvanog "kanadskog modela" za podsticanje obimnijeg objavljivanja dela ovdašnjih pisaca u inostranstvu pogrešan pristup.
Predložio sam potpuno drugačiju strategiju. Pravo da to učinim pružilo mi je vlastito iskustvo. Kao što sam rekao, moje knjige pojavile su se u blizu pedeset izdanja širom sveta, uglavnom kod uglednih izdavača. Ministarstvo za kulturu, međutim, potpuno je prenebreglo moju savetodavnu ponudu.
Slikovito govoreći, oni će se i dalje tvrdoglavo upinjati da uzgajaju losove u Šumadiji, dok ću ja nastaviti ono što najbolje umem – da povećavam broj stranih izdanja dela bar jednog srpskog pisca.
Kraj je godine. Kada pogledate unazad, kako Vam se čini prošlogodišnja domaća književna produkcija, i da li imate favorite među autorima mlađe generacije?
Ako mene nešto razlikuje od ostalih domaćih autora onda je to ponajpre okolnost da ja redovno čitam dela svojih ovdašnjih kolega po proznom peru. Ne uspevam, naravno, da pročitam baš sve, ali od romana koje sam sa zadovoljstvom pročitao izdvojio bih one koji su potekli iz pera Tasića, Pištala, Gatalice, Bajca i Arsićeve. Mnoge kulture veće od naše mogle bi nam pozavideti na sjajnim delima ovih autora.
Nisam inače sklon generacijskim deobama. U umetnosti proze postoji samo jedna temeljna deoba – na dobru i rđavu književnost.
U koji žanr biste svrstali vaša dela i da li smatrate sebe za žanrovskog pisca? Da li, i koliko pisac treba da se drži jedne 'žanrovske linije’ u svom opusu?
Zbog onoga čime sam se na mnoge načine, ali ne i u svojstvu proznog pisca, bavio do približno 1990. godine, mnogi (a naročito oni koji od mene baš ništa nisu stigli da pročitaju) po inerciji me vide kao pisca naučne fantastike. Oni, pak, koji su se neposredno susreli s mojom prozom dobro znaju da ni u jednoj od mojih, evo, već osamnaest proznih knjiga nema ni u tragovima naučne fantastike, ali takođe ni nekog drugog žanra. Nisam žanrovski pisac. Kada se nađem u (ne)prilici da definišem sebe kao proziastu, najradije kažem da sam "pisac bez prefiksa". Naprosto, pisac. Ponizni nastavljač duge i otmene tradicije umetnosti proze.
Prema Vašem ciklusu "Dvanaest zbirki” TV Studio B je emitovao seriju "Sakupljač”, a 2007. godine najavljeno je i da je engleska producentska kuća "Chocolate films” otkupila prava za ekranizaciju "Skrivene kamere” – da li će još neka od Vaših dela biti preneta na 'veliko platno’?
Puriša Đorđević snimio je dugometražni igrani film "Dva" po motivima mojih priča "Voz" i "Hotelska soba", kao i kratkometražni film "Ispovedaonica" po istonaslovnoj noveli.
Na pragu sam da prodam filmska prava za "Poslednju knjigu".
BBC je upriličio radiodramske adaptacije mojih priča "Voz" i "Budilnik na stočiću".
RTS je otkupio prava takođe za "Budilnik na stočiću", ali se početak snimanja odlaže već bezmalo godinu dana. Nacionalna televizija takođe je otkupila prava da snimi TV seriju po romanu "Poslednja knjiga", ali tu još nije čak ni početo, a po svoj prilici i neće...
Šta mislite o holivudskim ekranizacijama književnih dela? Koju knjigu nikada ne biste voleli da vidite kao holivudski film?
Kad s Holivudom zaključite ugovor, prodali ste dušu đavolu. Njihovi tipski ugovori uskraćuju vam svako pravo, ali vam za uzvrat daju novac koji je čak za nekoliko redova veličine iznad svega što možete da dobijete u svetu izdavaštva.
Pisac treba da je uistinu jedinstven moralni šampion, gotovo svetac, da odbije đavolovu ponudu...
Zahvaljujući serijalu o Hariju Poteru, spisateljica Džoana Rouling je tokom prethodnih godina stekla ogromno bogatstvo i status internacionalnog superstara – da li je to, po Vašem mišljenju, povećalo interesovanje za knjigu i čitanje, naročito kod mlađe publike?
Dela Džoan Rouling verovatno su najčitanije prozno štivo u Srba u novije vreme. S obzirom na to da živimo u zemlji u kojoj se porazno malo čita, reklo bi se da nam je Roulingova učinila veliku uslugu.
Nevolja je, međutim, u tome – kako to tumačim svojim studentima kojima, u svojstvu profesora, predajem kreativno pisanje na Filološkom fakultetu u Beogradu – što je ponekad bolje i ne čitati ništa nego čitati trivijalnu književnost.
U istom smislu u kome je po duhovno zdravlje povoljnije zuriti u isključen televizor nego gledati TV "Pink"...
Da li mislite da je kod nas moguće da pisac bude slavan i bogat?
Slava dobitnika NIN-ove nagrade traje tek do pojave narednog broja ovog nedeljnika, kada će njegovo lice na naslovnoj strani zameniti mio lik kakvog marginalnog i efemernog političara ili kriminalca. A što se bogatstva tiče, svota od deset hiljada evra koja ide uz ovu nagradu što se dobija jednom u životu ravna je uzgrednom mesečnom bonusu bolje etabliranog člana upravnog odbora u nekom državnom preduzeću...
