Izvor: B92, 05.Avg.2009, 23:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
INTERVJU: U2 na horizontu
Razgovor vodili: Tomislav Grujić i Kruno Petrinović
Fotografije: Universal Music
Turneju pod nazivom „360 stepeni", kojom promovišu aktuelni album „No Line on the Horizon", U2 su započeli 30. juna u Barseloni. Do kraja oktobra odžaće 44 koncerta širom Evrope i Severne Amerike.
Poznati po upečatljivim nastupima, izuzetno privrženoj publici, grandioznim scenografijama, ali i humanitarno-političkom aktivizmu, U2 sve ove elemente >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << isporučuju i na aktuelnoj turneji.
U to smo se uverili na koncertima u Geteborgu, 31. jula i 1. avgusta. Tokom dvosatnih svirki na spektakularnoj kružnoj bini, praćeni zaslepljujućim vizuelnim efektima, U2 prolaze kroz skoro sve periode svoje karijere (izuzev prva dva i albuma „Pop"); sviraju pesme sa novog albuma, najpoznatije hitove, ali i neke od svojih najupečatljivih pesama „iz drugog plana".
Poseban deo koncerta čini manifestacija podrške demokratski izabranoj predsednici Burme, Aung San Suu Kyi, koja već 20 godina živi u kućnom pritvoru, kao i video-apel nadbiskupa Dezmonda Tutua za rešavanje problema siromaštva i borbu protiv AIDS-a u Africi, što su kampanje u koje su U2 aktivno uključeni.
Grupe njihovog kalibra i statusa retko daju intervjue za vreme turneja. Ipak, koncertima u Zagrebu, 9. i 10. avgusta, U2 pristupaju kao centralnom događaju u našem regionu, te su upravo iz tog razloga odvojili neuobičajenih više od pola sata za razgovor sa nama, i to u kompletnom sastavu.
Za početak, kakvi su vaši dosadašnji utisci o ovoj turneji. Da li vam je i dalje uopšte zabavno da idete na turneje?
BONO: Zabavno je kada sve funkcioniše, nije kad ne funkcioniše. Ako mi je glas u formi, ako je tehnika ispravna, ako je publika uz nas i mi uz nju, kada možemo da se na neki način izgubimo u pesmama – nema lepšeg osećanja na svetu. Ali ako nije tako, onda postaneš nesiguran, ne pevaš dobro, ne komuniciraš sa publikom i to je totalni pakao. Dođe ti da poželiš da ideš kući kod mame, ako je imaš.
Kad pominjemo tehnologiju, na ovoj turneji imate zaista impresivnu binu. Koliko ste vi, kao članovi benda, bili uključeni u njeno osmišljavanje?
BONO: Ja sam je prvi nacrtao, ali razmišljali smo već neko vreme o konceptu sviranja u krug, 360 stepeni. Naravno, to je teško ostvariti na otvorenom, problem je okačiti svu tu skupu i tešku opremu da visi u vazduhu. Nacrtao sam binu, a onda sam na jednoj večeri napravio model od 4 viljuške. Zatim su genijalci, arhitekta Mark Fisher i dizajner Willie Williams, sa kojima radimo već 25 godina, taj koncept poboljšali i učinili praktičnim.
Postoji li veza između ove bine, koncepta 360 stepeni i naslova vašeg albuma „No Line on the Horizon"?
EDGE: Ne prevelika, ali prizor "bez linije horizonta" je slika beskonačnosti, prostora bez granica. Ono što mi, kao grupa, pokušavamo od samog početka je da srušimo granice između nas i publike, jer smo i sami došli odatle – bili smo fanovi pre nego što smo postali bend. Ovakva scenografija nam omogućava da i fizički budemo okruženi gledaocima, da ukinemo sve granice između publike i pozornice. Na tom simboličkom nivou veza postoji, ali praktično, kako je to Bono opisao, želeli smo da publika bude svuda oko nas. Nije nam se sviđala uobičajena situacija kada smo nagurani na jednom kraju stadiona, to je staromodna postavka, kao pozorište. Mi, zapravo, volimo to što su naši obožavaoci deo, i to važan deo koncerta. Na početku turneje, u Barseloni, bili smo zatečeni uticajem koji je publika imala na nas. Svirali smo prethodno veče pred praznim stadionom, ali nije bilo ni upola tako dobro. Pred publikom koja daje sve od sebe, tek tada sve postaje posebno. Mi smo samo deo predstave na koncertu U2.
Zvanično, sve je počelo tako što je Larry okačio oglas „Traže se muzičari", na školsku oglasnu tablu. Da li se ikada u bendu postavljalo pitanje – ko je osnivač?
BONO: Na nesreću, to jeste bio Larry.
LARRY: Rekao si „Na nesreću?"
BONO: Da, na nesreću, jer od tada nije prestao da nas na to podseća. To je bila njegova ideja, čak smo se zvali Larry Mullen Band, tako da možete da zamislite kuda bi nas odvelo da smo ostali pri tome. Doduše, tada je već postojala grupa The Fat Larry Band, disko bend iz 70-ih...
LARRY: Imali su hit „Zoom"...
BONO: Tako je... Mislim da nas je to spasilo da ne ostanemo Larry Mullen Band.
ADAM: Nesreća je jedino što ni jedan muzičar nije došao na audiciju, samo mi.
BONO: Da, mi pričamo da smo napravili bend pre nego što smo umeli da sviramo, mada je Larry zapravo umeo. I Edge je znao da odsvira „Stairway to Heaven".
Možete li da izdvojite neki trenutak ili događaj koji je bio ključan ili preloman u karijeri grupe?
ADAM: Da, to je ključno pitanje (smeh)... Bilo ih je mnogo. Čitav niz značajnih koncerata – Live Aid, Sarajevo, u Njujorku posle 11. septembra, Obamina inauguracija... Svi su oni bili sjajni i značajni, ali nisam siguran da su bili prelomni. Album „Joshua Tree" je bio velika prekretnica, kada je „With Or Without You" postao veliki hit, kada smo bili na naslovnoj strana magazina „Time"... Mnogo stvari...
A da li je bilo situacija u kojima je budućnost grupe bila ugrožena?
LARRY: Pre 15-ak minuta...
ADAM: Mene to ne treba pitati, imam očajno pamćenje. Jedva se sećam prošle godine. Ali Larry se seća...
LARRY: Da, pamtim 15 minuta... Uvek smo spremni da se raziđemo, jer je onda pomirenje slađe.
Da li ste imali rezervne planove u slučaju da ne uspete kao muzičari?
LARRY: Naravno! Bono je radio kao „tehničar za pretakanje goriva".
BONO: Na benzinskoj pumpi.
LARRY: Edge je planirao da postane učitelj, Adam je imao cvećaru, a ja sam želeo da postanem vatrogasac. I dalje imamo iste snove i ako nam ovaj posao propadne, uvek možemo da se vratimo poslovima koje smo oduvek želeli.
EDGE: Teško da bi nas bilo ko sada zaposlio, pa je i to jedan od razloga što smo još uvek zajedno. Nemamo baš neke alternative, bilo bi to prilično teško.
U2 dolaze na koncert u regionu Zapadnog Balkana prvi put posle koncerta u Sarajevu 1997. godine. Taj koncert ima posebno mesto u karijeri grupe, ali i sećanju njenih članova
LARRY: Svakako da je to bio poseban trenutak, iz očiglednih razloga. Sećam se da je koncert direktno prenošen na radiju i da je Bonu pukao glas, pa je uglavnom publika pevala umesto njega. To je ono o čemu je Edge pričao, da je na ovoj i svakoj drugoj turnji bend važan, ali ne glavni deo koncerta. Publika je ono što nas nosi, a tako je bilo i u Sarajevu.
BONO: Sećam se da smo raspravljali da li, ako budemo svirali tamo, treba da nosimo kompletan šou – rečeno nam je da bi to bilo komplikovano, da lokalna ekipa nema iskustva, da bi bilo užasno skupo, zašto ne odemo samo sa pola scenografije. Naš argument je bio da ljudi zaslužuju da vide najbolju predstavu – džinovsku disko-kuglu u obliku limuna, veliki ekran i ostalo. Ispostavilo se, kao prvo, da je to bila najbrže podignuta bina na turneji, znači da je lokalna ekipa bila najbolja koju smo imali. A kao drugo, što nisam očekivao, niko živi posle koncerta nije ni pomenuo veliku binu, svemirski limun, kao ih niko nije ni primetio. Ono što se događalo na emotivnom, na muzičkom nivou, zasenilo je sve. Čak i ta ogromna produkcija nije bila bitna. Bilo je – „Da, limun, nema veze, to viđamo svaki dan...". Ali, rok grupa koja ima takvu vezu sa publikom – to je bilo bitno. Nisam to očekivao, ne znam za ostale...
EDGE: A posle koncerta, ljudima je taj događaj bio kao neki orijentir u vremenu – da li je nešto bilo pre ili posle U2. Takve male priče nam puno znače, to što smo njihov deo.
BONO: Zanimljivo je da se uvek na mestima gde se događaju najgore stvari i problemi, pojavljuju velike pesme, knjige... Isto kao što je bilo i u Irskoj, kultura postaje važna. Sarajevski filmski festival sada ima međunarodnu reputaciju.
Kada ste se suočeni sa fizičkim svetom, kao sa zidom, tada svet mašte postaje važan. U Irskoj postoje četiri oblasti, regije, i mi smo imali naše razlike i teškoće u pronalaženju jedinstva kao nacije. Ali, jedan važan mislilac, filozof Richard Kearney došao je na ideju u petoj regiji. On je došao na ideju o tome da Irsku ne čine četiri regije, već pet – peta regija je naša mašta. Kada tamo odemo i boravimo u zemlji naše imaginacije, sve fizičke prepreke nestaju. Još jedna stvar koja je važna za vaš region ima veze sa Irskom. Zbog naših problema između severa i juga zemlje, savetovano nam je da što su sever i jug zemlje bliži Evropi, to će biti bliži i međusobno, To se sada pokazuje kao tačno.
Zanimljivo je i to kuda cela Evropa ide, ali problem je u tome što je u ovom trenutku to jedan hladan koncept; intelektualna ideja, misao koja tek treba da postane osećanje. A to bih voleo da vidim i u tome će Zapadni Balkan imati važnu ulogu, kako se bude približavao Evropi – koje je vaše mesto u Evropi, kakva su vaša osećanja prema njoj. Evropa nije gotov posao, ona nije dovršena. Čak bi se moglo reći da tek treba da bude osmišljena kao emotivni i kulturni koncept.
U svakoj priči o U2 neizbežna tema je njihov društveno-politički angažman. Bonove akcije i istupi često su izazivali mnoge kontroverze, a njegove slike u društvu najmoćnijih svetskih političara bile su predmet različitih komentara.
S obzirom na to da nisi profesionalni političar, da li si svestan opasnosti da budeš iskorišćen, čak i ako su tvoje namere iskrene?
BONO: Da li me poličari zloupotrebljavaju? Da, naravno. To se događalo, ali to ima svoju cenu i ona je za njih visoka. Mi nismo naivni i ne ulazimo u takve stvari, a da ne znamo kolika je vrednost, na primer, jedne fotografije sa nama. Ali mi imamo stvarne rezultate – najsiromašnijim zemljama je otpisano 70 milijardi dolara duga zbog toga što se veliki broj nas organizovao, 3 miliona Afrikanaca je dobilo lekove protiv Side zato što smo se organizovali. Da li ostalima iz benda biva neprijatno kada me vide kako se grlim sa nekim koga ne vole ili ne poštuju? Sigurno, ali oni su na to spremni, ako daje rezultate. Da rezultata nema, verovatno bi rekli „Koriste te, a ne dobijaš ništa za uzvrat što spavaš sa političarima".
EDGE: Za ulogu aktiviste u tradicionalnom smislu je mnogo prirodnije da ne ideš na sastanke, već se samo posvećuješ cilju kome težiš. Lariju, Adamu i meni to više odgovara. Na primer, podržavamo „Amnesty International", a oni obavljaju svoj posao sa političarima i vladama. To je lepa pozicija, ne moramo ništa da pitamo. Bono je u sasvim jedinstvenom položaju, on ide na sastanke, radi sa političarima, usmerava novac... On je, koliko ja znam, jedinstven zbog toga što je poštovan i ima uporište na obe strane, a to je vrlo delotvorno.
BONO: Ali, iskreno, to je prilično nepopularan posao.
Da li je baš to Bono radi direktno sa političarima razlog zbog koga ga mnogi kritikuju?
EDGE: Kada se površno pogleda, moguće je da se pogrešno zaključi da on služi političarima kao neko ko im omogućava da pridobiju mlađe glasače. Ali, ako se pogleda suština, stvari su mnogo ozbiljnije i postoje opipljivi rezltati. U tom smislu, veoma je efikasan. Postoje donatori Bonovih kampanja, neću ih imenovati, koji su rekli da im je to, što se stvarnog efekta tiče, najbolje potrošen novac.
BONO: Dodao bih još nešto. Pominjali smo maštu, ona je ključna za ovo čime se bavimo. Zadatak umetnka je, najčešće, bio da se zadrže na tom polju.
Početkom 70-ih John Lennon je napisao pesmu „Imagine". Znate ono: „Možete reći da sam sanjar, ali nisam jedini...". Razlika u odnosu na to vreme je što je meni dosta snova o tome da će svet postati bolji ako se držimo za ruke i stavimo cveće u kosu. Meni je toga dosta, ja imam pank stav i hoću da snove pretvorim u dela. Da gradim svet, ciglu po ciglu. To je zamorno i nepopularno, kad znaš da treba da ideš na neki sastanak – DOSADNO je i nema ničeg rokerskog u tome, ali to je jedini način da se nešto uradi. U tome je prelazak sa snova na dela.
Šta je najveći problem u današnjem svetu – zagađenje, klimatske promene, siromaštvo Trećeg sveta ili stanje svesti bogatih ljudi na Zapadu?
BONO: Ljudsko srce! To je pravi problem. Jedan od razloga zašto ne pišemo pesme o otpisivanju dugova ili klimatskoj krizi je taj što svi problemi koje stvaraju sukobi i pohlepa potiču iz ljudskog duha i srca. Ako uspemo da dovedemo u ravnotežu naš duh i nađemo iskrenost u srcu, imaćemo mnogo veće izglede da razumemo svet oko sebe. Zato su pesme i umetnost tako važne. U njima se ogledamo i pomoću njih se dovodimo u red.
Na kraju, šta je, za svakog od vas lično, najveća nagrada ili uspeh koje ste postigli radeći u ovom bendu?
LARRY: Pa, verovatno je to blagi šok zbog toga što i dalje to radimo nakon tako kratkog... OK, dugog vremena. Ali, svakako je to osećaj kada izađete i svirate za publiku koja je vaših godina, ili starija, takođe i mlađa, a da je muzika i dalje bitna svim generacijama. To je pravi uspeh i ponosan sam na to.
ADAM: To što konačno razumem svoj instrument i znam ponešto o njemu. Trebalo mi je mnogo vremena, ali čini mi se da se bližim tome.
EDGE: Za mene, to što sam pronašao svoj životni poziv uz ljude, ostale članove grupe, uz koje sam bolji u onom što radim. U smislu da je celina veća od zbira sastavnih delova. Povlašćen sam što sam u ovom bendu. Ništa što bih sam postigao ne može da se meri da onim što smo postigli zajedno. A postogli smo mnogo i osećamo da to treba da nastavimo, ako je ikako moguće.
BONO: Moja najvažnije saznanje bilo je pomalo nelagodno, a to je spoznaja o snazi koju smo imali dok još nismo ni znali šta radimo. Kada se prisetim naših ranih radova, koji su bili pomalo nezgrapni i kruti, vidim da su bili tako snažni zato smo bili iskreni. Nismo imali pojma ni o čemu.
Kako odrastaš i trudiš se da postaneš zreo, na neki način kvariš svoju nevinost. A onda shvatiš da je ta zrelost zapravo najveća prepreka čistoti tvojih namera, jer se trudiš da sagledaš stvari sa suviše strana. To mi je bilo veliko saznanje, a u praktičnom smislu shvatio sam da zanat koji naučiš ništa ne vredi bez čarolije. Ako „Bog ne prošeta kroz sobu", to su samo note, melodija, tehnika, nešto što si naučio. I upravo to je ono što nas drži na okupu, ta mogućnost.
Ponekad nam treba malo više vremena da osetimo to božansko nadahnuće, ali kada se desi, svi se pitamo – otkud sad ova pesma? Otkud ovo osećanje? Ova ideja? Dobro, da ne fantaziram previše, ali kad vidite sve one ljude na američkim dodelama nagrada, koji zahvaljuju svojim majkama, pa kažu „Želim da zahvalim Bogu na ovoj pesmi...", a ti misliš „Molim te, ne zahvaljuj Bogu, jer ta je pesma sranje"... Uglavnom, da se ne rasplinjavam, ta prilika... Prilika da budemo sjajni, zajedno kao bend, to je ono što nas drži na okupu.
Intervju sa U2 možete pogledati na TV B92 u subotu, 8. avgusta, u 19 h.
Saznajte više o nagradnoj igri na Radiju i sajtu B92 u okviru koje možete da osvojite karte za koncert U2 u Zagrebu 10. avgusta
GOTHEBURG 1 - 31st July SET LIST
Breathe
No Line on the Horizon
Get on Your Boots
Magnificent
Beautiful Day
Elevation
Desire
Stuck in a Moment (acoustic)
One
Until the End of the World
City of Blinding Lights
Vertigo
I’ll Go Crazy – remix
Sunday Bloody Sunday
Pride
MLK
Walk On
Tutu video
Where the Streets Have No Name
Bad
Spaceship Klimt Video
Ultraviolet
With or Without You
Moment of Surrender
Kissing video
