Izvor: B92, 15.Mar.2008, 03:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I'M NOT THERE
Šest lica traži Dylana
Moram da ponovim ono što su brojni kritičari ispravno zaključili- I’m No There je zanimljivo štivo za Dylanofile i skoro nerazumljiv za neupućene u njegov opus ili još više u trivije njegovog života. Ni jedna ni druga stvar, nažalost/na sreću, ne mogu biti uzete kao mane filma. Todd Haynes je jednom delu Dylanove biografije prišao sa više umetničke strasti nego Iggyju i Bowieju u Velvet Goldmine, ali sa podjednakom dramskom hladnoćom >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << kao u svojoj melodrami Far From Heaven.
Ja ne spadam u Dylanofile, ali sam pročitao Chronicles i preslušao par ploča. I’m Not There mi se dopao, čini mi se, u onoj meri u kojoj su mi i određene epizode Dylanovog života (koje sam uspeo da prepoznam i dekodiram) bile zanimljive.
Najzabavnija premisa ovog filma svakako je to što je on „okvirno" baziran na Dylanovoj biografiji tj kako sam autor na početku filma poručuje- on je inspirisan, Dylanovim životom i njegovim pesmama. Iz ove polazne tačke razvija se dalje osnovna postavka filma- isprepletani kolaž života šest Dylanolikih ličnosti koje igra šest različitih glumaca (što je, s pravom, najčešće spominjano kao najoriginalnije rešenje u filmu).
Šest Dylanolikih su: Woody- mladi Dylan zanesen tradicijom kao relikvijom, a ne kao oruđem protiv sadašnjosti (igra ga simpatični Marcus Carl Franklin, koji ujedno i jedini sam peva Dylanove pesme), Jack- prvo pobunjeni, pa razočarani folk umetnik Dylan (Christian Bale previše imitira, a premalo glumi), Robbie – Dylan superstar čiji privatni život postaje kolateralna šteta karijere (solidan Heath Ledger), Jude- Dylan rockstar (scenario je ponudio najviše mesta da se razmaše Cate Blanchet i ona je to iskoristila), Arthur- Dylan pesnik, nastao, čini mi se, samo iz puke potrebe da se po svaku cenu kompletira Dylan (Ben Whishaw ničim ne impresionira) i Billy- „Dylan in the movies" odn. Dylan kao Billy The Kid, kao legenda, kao mit... (Richard Gere u samo još jednoj ulozi).
Pored njih u filmu se pojavljuje na desetine likova (rekao bih da su statisti uzeli najviše para), od kojih Dylanova biografija izdvaja Julianne Moore kao Alice kao Joan Baez i Charlotte Gainsbourg kao Claire kao Saru, bez sumnje dve najvažnije žene Dylanovog života. Julianne se pojavljuje u lažnim dokumenatarnim snimcima načinjenim „godinama kasnije" i nema baš puno prostora za dramsku razgradnju, Charlotte Gainsbourg baš i ne dočarava šta je to bilo toliko fatalno kod nje što je Dylana zalepilo za nju. A možda je baš i bila poenta u tome što je ona bila samo supruga i majka njegove dece, čemu jedna nedorečena Robbiejeva šovinsistička tirada o ulozi žene u napretku društva daje provokativan ugao (Dylanovog) gledanja na stvar. Od epizodista je svakao najzanimljiviji Bruce Greenwood, prvo kao BBC-ijev iritantno radoznali voditelj Mr. Jones, a potom i kao zli kapitalista koji uništava idilu Billy The Kidovog gradića. Jonesovo insistiranje na utvrđivanju toga kako je Dylan sam sebe video i da li je njegova poza bila samo sredstvo za ostvarivanje cilja ili posledica iskrenih namera bez sumnje je jedno od čvornih mesta filma.
Ono što se o filmu još može reći bez ulaženja u sitna crevca (gde mogu da se zavuku samo pravi Dylanofili) jeste da neke epizode deluju samo kao ilustracije nekih faza Dylanovog života (recimo, mali Woody u svojim lutanjima prvo nalazi utočište u crnoj porodici gde ga domaćica upućuje na to da ne bude imitator, već repetitor tradicije, da bi nešto kasnije spas od davljenja i topli dom našao u klasičnom WASP-ovskom domu pedesetih) i te ilustracije imaju problemsku narav i sa njima se može voditi dijalog samo ako ste sposobni da ih dekodirate.
Nasuprot ovim ilustracijama film ima dve jasne (čak i tri, ako računamo bedan zaplet oko Billy The Kida) dramske celine- jedna je (slučajno ili namerno?) klišeizirana holivudska ljubavna priča između Robbieja i Claire, koja ima svoj entuzijastični početak i, za takve veze, dobro znani kraj.
Najzanimljiviji deo filma (pretpostavljam svim tipovima gledalaca) svakako je priča o Jude odn. o duelu Dylana i Mr. Jonesa, o duelu javnosti i Dylana, o unutrašnjem duelu Dylanovih očekivanja od samog sebe i Dylanovih mogućnosti da iste ostvari. Cate Blanchet, kao chain-smoking Bob, možda prečesto deluje kao marioneta čije ručice se nezgrapno batrgaju pod tuđom kontrolom.
Ovaj deo filma pušta nas da upoznamo Dylana, da mu se približimo i on je u ovom segmentu najpričljiviji o sebi (mimikom, dilemama, na sceni, u odnosu sa drugima...). I Haynesov entuzijazam u interpretaciji priče ovde je bio na maksimumu, pa tako čak i usputne scene poput valjanja po travi sa Beatlesima nose dovoljno rediteljske razigranosti i emocija. A ko može, a da se ne nasmeje, na Dylanovu opasku kada svom menadžeru predstavlja Briana Jonesa i kaže – He’s from that boogie covers band!...
Na kraju filma, dok Billy odlazi u još jednu legendu, Kris Kristofferson (inače, neodoljivi narator filma) poručuje nam (navodim po sećanju) da koji god način života da izaberemo on ubrzo potom prestaje da bude slobodan. Slično je i sa Dylanom- šta god da je on tokom karijere i u životu postao, on bi ubrzo potom prestao da bude Dylan, i ta potreba za promenom kao esencija bivanja Dylanom ovde je, s pravom, istaknuta u prvi plan.
U eri kada nam se naš heroji prikazuju kao crno-beli anti-heroji TV sapunica trebalo bi da budemo (makar) zadovoljni iskazanom maštovitošću.
