Izvor: Politika, 29.Mar.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I to je Amerika
Filmovi „Ovo mora da je to mesto”, režija Paolo Sorentino i „Igre gladi”, režija Geri Ros
O, sa kakvim zanesenjaštvom, sa kakvom ljubopitljivošću je u otkrivanje Amerike krenuo italijanski reditelj Paolo Sorentino snimajući svoj debitantski film na engleskom jeziku – „Ovo mora da je to mesto”.
Autor „Il diva”, jednog od najboljih italijanskih (evropskih) filmova u protekle dve decenije (ne zaboravimo ni uspehe njegovih „Posledica ljubavi”), >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pošaoje preko Irske na neobično, simpatično i „štosno” putešestvije po Americi, načinivši film koji se – bez obzira na svu prenatrpanost sadržajem, na matrice i sva poznata opšta mesta tipičnog američko-vendersovsko-koenovsko-linčovskog „roud muvija” (povremeni omaži Vendersovim američkim filmovima, Koenovim i DejvidaLinča), i na činjenicu da mu originalnost i konciznost nisu jače strane – ipak pamti kao jedan od najdražih na prošlogodišnjem Kanskom festivalu na kojem je osvojio nagradu Ekumenskog žirija.
Zanimljiv je i način na koji Sorentino dovodi svog glavnog junaka ali i gledaoca do zaključka da Amerika mora da je „to mesto”. On Čejena, „matoru” i već zaboravljenu darkersku pop-rok zvezdu osamdesetih, vešću o smrti oca u Njujorku s kojim nije razgovarao čitave tri decenije, izvlači iz uobičajenih „penzionerskih dana” koje provodi u svojoj vili u Irskoj zakovan u svom psihološkom sklopu neodraslog deteta, i odvodi u Ameriku. Odlaskom u Njujork a zatim i uzduž i popreko SAD, Čejen će suočiti publiku filma sa svojim istinskim korenima –jevrejskim, otkriti i sebe i oca – nekadašnjeg logoraša Aušvica koji je, dok je našminkani Čejen „izigravao budalu” na muzičkoj sceni, tragao za svojim logorskim mučiteljem, nacistom što je poput mnogih našao utočište u Americi.
I to je to. Ovo mora da je to mesto. Konglomerat nacija i rasa, neobičnih ljudi, likova i identiteta, među koje se lako može uklopiti i utopiti i izgubiti i skloniti, o čemu svedoči i Sorentino vozeći svog junaka američkim glavnim i sporednim drumovima, potrudivši se da bar u svojoj priči dozvoli da ono što nije uspelo ocu, uspe sinu. Čejen je uhvatio i razgolitio (čak i u bukvalnom smislu) 95-godišnjeg nacistu, i vratio se kući, konačno kao odrastao i zreo muškarac.
Ulogu rokerskog „penzionera”, koji kao čovek odrasta i sazreva tek posle obavljene američke misije, igra Šon Pen. Na na način koji je jednostavno neodoljiv. U crnom kožnom odelu, ofarbane kose, našminkanog lica, Penov Čejen je poput autističnog deteta, koje odreaguje jedino na pravu i iskrenu emociju i ljubav koju oseća u okruženju. Dijalozi u filmu su odlično napisani i otvaraju prostor za sve moguće vragolije lika Šona Pena, ali i likova koje tumače Frensis Mekdormand, Džad Herš i legendarni Dejvid Bern koji je i autor muzike za ovaj Sorentinov film, koji bez obzira na mane osvaja kvalitetom ideje i iskrenošću većine prizora...
O iskrenosti prizora ne može biti reči u novom blokbaster hitu „Igre gladi” Gerija Rosa („Plezentvil”), jer je tu sve upakovano po visokim tehničko-tehnološkim visokobudžetskim holivudskim principima i pravilima, ali je činjenica da i ovaj film nudi jedan od mogućih pogleda na i u Ameriku. Kroz prizmu sadašnjih američkih konzumentskih navika – pogled na budućnost. Ili je bolje reći pogled iz budućnosti, na sadašnju modernu televizijsku rijaliti kulturu?
Kako god, tek reč je o prvom filmu iz buduće trilogije koja nastaje ekranizacijom bestselera Suzan Kolins, glavnom konkurentu čuvene „Sumrak” sage, takođe namenjene tinejdžerskoj filmskoj populaciji. O priči o američkoj bliskoj budućnosti, u kojoj je Amerika podeljena na diktatorski glavni grad i dvanaest okruga različitih standarda u kojima se svake godine održava surovi i krajnje okrutan rijaliti šou. Po dva mlada predstavnika iz svakog okruga bore se na krv i nož sve dok jedan ne preživi i sve to u direktnom televizijskom prenosu masakra, na opšte oduševljenje celokupnog futurističkog američkog stanovništva.
Tako okrutan film Holivud je za gledanje namenio tinejdžerima celokupne planete, jer ih je i do sada već dobro (i dovoljno dugo) pripremao na ovakvu vrstu krajnje nepedagoških sadržaja stvarajući, dovoljno na vreme, buduće konzumente surovih i krvavih akcionih somnobulija i ovisnike o takvim holivudskim proizvodima koji se više puta godišnje plasiraju na celokupno svetsko tržište.
Međutim, tinejdžeri više nisu uopšte naivni. I oni će veoma brzo zaključiti da je problem ovog Rosovog filma u predugačkoj i prestilizovanoj ekspoziciji, zapravo u preteranoj dužini filma (142 minuta!) u kojem akcija počinje tek u drugoj polovini. Stariji gledaoci odmah će uočiti da je čitav koncept borbe na život i smrt nadahnut antičkim gladijatorskim borbama (i likovi u filmu imaju imena junaka iz antičkog Rima), i namrštenog čela reagovati na činjenicu da su filmski borci koji su u stanju da kamenom jedan drugom rascopaju glavu, zapravo tinejdžeri koji jedva da su prešli dvanaest godina (!), što nije baš prijatno pokazivati na velikom ekranu.
Akcioni triler „Igre gladi” Gerija Rosa je, uz sve gore navedeno, još i prilično konfuzan (treba upoznati čak 24 učesnika u borbama), razapet između želja i mogućnosti, a njegova jedina svetla tačka je mlada glumica Dženifer Lorens. Ali, čak i takav kakav je, u SAD je samo za prvi vikend prikazivanja zaradio čitavih 155 miliona dolara. I to je Amerika. A ja mu ne bih dala ni „kintu”.
Dubravka Lakić
objavljeno: 30.03.2012
