Izvor: Politika, 28.Apr.2015, 22:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I savremena umetnost je u tranziciji
Tržište umetničkih dela u Londonu ili Njujorku je čist primer klasične kapitalističke razmene. Stotinak istih umetnika svake godine prodaje dela koja kupuje, za ogromne pare, stotinak istih kupaca
Knjiga „Savremena umetnost i savremenost” („Orion art”, 2014) prvo je kod nas izdato delo profesora Terija Smita, jednog od vodećih teoretičara i predavača na odseku za istoriju umetnosti i arhitekturu na Univerzitetu u Pitsburgu, nekadašnjeg profesora Univerziteta u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sidneju, autora više knjiga i brojnih zbornika. Njegova teorijska razmišljanja predstavljena su u ovom štivu kroz četiri eseja, u kojima analizira pitanja savremenosti, stanja istorije umetnosti danas, umetničkih obrazaca u tranziciji…
„Ako mislite da je suština savremene umetnosti u tome da nastaje u sadašnjem trenutku i da se svako pojedinačno delo potpuno razlikuje od bilo kog drugog dela jer je temporalno omeđeno i neponovljivo – e, pa grešite. To je samo jedan aspekt, na osnovu kojeg se umetnost danas može mapirati”, intrigira nas Smit na početku razgovora za „Politiku”, vođenog tokom njegovog skorašnjeg boravka u Beogradu, zarad promocije svoje knjige.
Kako bi se, onda, mogla odrediti savremena umetnost danas?
Ako o savremenoj umetnosti razmišljamo kao o stvaralaštvu nastalom u osvit i nakon početka novog milenijuma, kada se svet prilično promenio, onda moramo da prepoznamo bar tri struje u okviru kojih umetnost cirkuliše. Prva bi se mogla nazvati remodernizmom. Reč je o težnji, izraženoj posebno u SAD, da se nadgrade postignuća evroameričkih modernista, da se donekle modifikuju u zavisnosti od regiona u kojem umetnici stvaraju. Kada je Evropa u pitanju, postoje razlike u stvaralaštvu na istoku i na zapadu, gde su politički sistemi različito uticali na pojavu modernizma. Druga struja, koja se dovodi u vezu sa Afrikom, Južnom Amerikom, Australijom ili Azijom, transformiše svetsku kulturu kroz interakciju lokalnih tradicija i savremenih tendencija. Imate, tako, bum kineske savremene umetnosti, koja se rađa tek nakon devedesetih godina prošlog veka, ali i savremenu aboridžinsku umetnost, potpuno apstraktnu, koja nastaje na motivima starim nekoliko hiljada godina, uz upotrebu savremenih materijala. Treća, koju naviše susrećemo na međunarodnim bijenalima, javlja se pod uticajem novih generacija umetnika, koji su odrasli uz internet i stvaraju na polju interaktivnih, elektronskih i komunikacionih medija. Svaka od tih struja se razvila prateći specifičnosti umetničkih zajednica određenih gradova, provincija ili regija u svetu.
Koja je struja dominantna?
Prva je svakako najpopularnija na međunarodnom umetničkom tržištu, njim dominiraju umetnici kao što su Demijan Herst, Ričard Sera, Džef Kuns… Stvaraoci druge struje su sve prisutniji, sve je jači njihov uticaj, mada ne uspevaju da se probiju u dovoljnoj meri.
U svojoj knjizi napisali ste da „filozofija savremene umetnosti nije statična, da je u konstantnoj promeni”. Može li se reći da je savremena umetnička praksa, takođe, u stalnoj tranziciji?
Svakako. Osim toga, ona je i u posebnom, dijalektičnom odnosu sa društvom u kojem nastaje. Sa jedne strane, prigrlila je promene u savremenom društvu, među njima i ideju progresa, rasta i razvoja. Međutim, sa druge strane, neki stvaraoci su pokušali da se povuku iz savremenom života, ponirući u samu suštinu objekata koje stvaraju, bez ikakvog upliva bilo čega sa strane.
Što će reći da neki nisu poverovali u ideje koje su obeležile doba globalizacije?
Jasno je da danas retko ko veruje u to da je će progres svima doneti boljitak, da će se ceo svet razvijati zajedno i da će nam priroda uvek nesebično davati resurse koje ćemo koristiti. Usput je, nekako, raskinut taj naš ugovor sa prirodom – suviše smo je izdali. I ona će na to odgovoriti na svoj način, pitanje da li ćemo preživeti ovaj milenijum. A to je velika briga koju umetnici osećaju. Mnogi savremeni stvaraoci bave se ekologijom i razumevanjem različitosti. Osim toga, društva se razvijaju na različite načine, neka bi se samovoljno čak vratila i u prošlost. Nema više zajedničkog narativa koji delimo.
Gde se tu upliće globalni kapitalizam, za koji kažete da utiče na svet pa i umetnost nakon postmoderne?
Da budem jednostavan – džins koji nosite verovatno je napravilo neko dete u Bangladešu, koje je očajno jer više ne može da radi 12 sati dnevno. A to ne može da se prenebregne. Iako nas je globalizacija povezala ona nas je dodatno i raslojila. Slično je i sa kapitalizmom. Uzmimo u tom smislu tržište umetničkih dela, i to sam njegov vrh, u Londonu ili Njujorku. To je čist primer klasične kapitalističke razmene. Stotinak istih umetnika svake godine prodaje dela koja kupuje, za ogromne pare, stotinak istih kupaca. To je potpuno zatvoren krug. Tu i tamo nekom dopuste da uđe, ali retko, jer se tu jako lepo pere novac. Reč je o oko dve ili tri hiljade dela. Ljudi kupe delo za milione dolara, stave ga u banku ili daju muzeju, čime je novac obezbeđen, ne može bi da bude oporezovan i sve postaje legalno. Za to vreme većina umetnika jedva preživljava. U mojoj rodnoj Australiji umetnici uglavnom zarađuju oko 10.000 dolara godišnje, što je zaista skromno, čak manje i od socijalne pomoći koja, ako ste nezaposleni, iznosi između 20.000 i 30.000 dolara godišnje.
To, međutim, umetnike ne demotiviše?
Ne, na sreću. Štaviše, sve više ljudi okreće se umetnosti. Jer to je njihova nasušna potreba, koja dolazi iznutra. Ne zbog novca, uspeha ili slave. Za mnoge mlade ljude to je način osvajanja slobode. Način življenja slobode.
Milica Dimitrijević
