Izvor: Blic, 31.Dec.2009, 06:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I reči umeju da budu muzika
„Godinu na izmaku obeležile su, pre svega, smrti... i to smrti velikih, umnih ljudi... na način koji ostavlja utisak da je s njima umrlo mnogo više od njihovog tela... da je s njima umrlo jedno vreme, jedna smisaono-vrednosna celina“, rekla je Tanja Mandić-Rigonat, reditelj i direktor drame Narodnog pozorišta, u jednom neformalnom razgovoru.
Ostaće upamćena 2009. i po tome da je te godine umro Milorad Pavić, „prvi pisac XXI veka", kako su ga nazvali neki kritičari >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Evropi nakon pojavljivanja „Hazarskog rečnika". Nije ga bilo na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu. Zabranile mu životne brige da dođe na gozbu pisane reči. A još koliko krajem septembra, ako me sećanje ne vara, sretosmo se u Knez Mihailovoj ulici, nedaleko od Srpske akademije nauka i umetnosti, i zadržasmo se koji minut u razgovoru. „Bogami, provedosmo se s nogu", reče na kraju Milorad Pavić i podseti na početak tog slučajnog susreta. Dakle, nakon nekoliko razmenjenih ljubaznih reči i kratkog pominjanja jednog od naših brojnih intervjua, Pavić na trenutak zaćuta, premeri me pogledom, osmehnu se i reče: „Vi nit se šijete nit se parate, što bi rekle mudrice (mudri ljudi, prim.n) iz vremena kad sam ja bio dete".
„Hvala na komplimentu", izustih, a on mi gotovo upade u reč: „I jeste kompliment. Ozbiljan. Ne citiraju se i ne pominju preci tek tako."
„Hvala najlepše", rekoh i naslućujući da se tu ne može staviti tačka, rekoh: „Ja to u inat svima i uprkos svemu, što bi reko’ Ivan Tasovac, mudrica mog vremena."
„Taj čovek ume ozbiljno da razgovara muzikom. To je velika stvar", reče Pavić, zaćuta potom načas, pa dodade: „Mada, moramo priznati i reči umeju da budu muzika..."
Ta nas je rečenica ozbiljno povukla te, što bi on rekao, „siti izogovarasmo" Mešu, Borhesa, Kiša... Stringberg nam se baš beše zamerio svojim jezgrovitim i ubojitim određenjem slave i bogatstva koje je, po njemu, „puno prihoda, što automatski znače i puno rashoda, plus u brigama koje se iskazuju kao minus".
A tek što nas je, kako to Pavić reče, „nasamarila" Svetlana Velmar Janković sa svojom tezom o tome koliko se život odslikava u jeziku, odnosno koliko jezik svojim menama odražava život. Pomalo razbarušeni ton našeg slučajnog razgovora jenjavao je dok smo govorili o tome kako se danas, kada se govori o moralu, iz upotrebe gotovo gubi reč 'nemoral’, a sve češće čuje reč 'amoral’. A reč 'nemoral’ podrazumeva postojanje moralnog kodeksa i koristi se u situaciji kada ga neko krši, dok reč 'amoral’ znači da moralnog kodeksa uopšte nema.
Da, provedosmo se s nogu. I, odosmo svako svojim putem, da se više nikad ne vidimo.
