Izvor: Politika, 25.Maj.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I prevodioci su žrtve piraterije
Udruženje književnih prevodilaca Srbije sprema tužbu protiv kompanije Ringier aksel špringer i lista „Blic” jer su preštampali prevode klasika bez imena prevodilaca
Uprava Udruženja književnih prevodilaca Srbije uputila je kompaniji Ringier aksel špringer i listu „Blic” upozorenje pred tužbu zbog zloupotrebe i korišćenja prevoda bez dozvole prevodilaca, u okviru izdanja „Blicove biblioteke”. „Blic” je preštampao prevode Kafkinih i Mopasanovih pripovedaka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u tiražu od 165 000 primeraka, bez podataka o prevodiocu. Na ovu zloupotrebu prvi je reagovao predsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije Miloš Konstantinović tekstom u „Politikinom” Kulturnom dodatku.
„Imati u rukama izdanje knjige bez prevodioca, izdanja klasika koje potpisuje Ringier aksel špringer je poput posedovanja skupocenog švajcarskog sata u kojem se nalazi jeftina mehanika sa buvljaka ili dobrog nemačkog automobila bez broja šasije.Automobil bez šasije je kraden. Knjiga bez imena prevodioca takođe”, piše Konstantinović.
Potom je osamdeset naših profesora univerziteta, pisaca i prevodilaca potpisalo protestno pismo protiv zloupotrebe prevoda Leona Kojena Bodlerove poezije. Protestno pismo ovim povodom uputio je i Dekanski kolegijum Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Veselin Simonović glavni i odgovorni urednik lista „Blic” rekao jeu izjavi za naš list da nije čuo ništa o ovom slučaju:
„Leon Kojen mi se nije javljao, a ako mi se javi razgovaraćemo. Ukoliko su njegova autorska prava oštećena, ta šteta biće mu nadoknađena“, dodao je Simonović.
Pored toga, izdanja pomenute edicije nemaju ispravan cip zapis, odnosno ne sadrže kataloške podatke o knjizi, i pored ostalog ne navode ni ime prevodioca. Izgledaju kao cip zapis za novine i isti su za svaku knjigu. Budući da Narodna biblioteka izrađuje cip, kataloški zapis u knjizi, od Branke Ristivojević, bibliotekara savetnika u Odeljenju monografskih publikacija NBS, saznajemo da Narodna biblioteka jeste uradila cip zapis za novine „Blic”, ali za pojedinačne knjige „Blicove biblioteke” nije.
I ranije se dešavalo da autorska i prevodilačka prava budu grubo prekršena. Pre par godina male izdavačke kuće „Neven” i „Feniks” zloupotrebile su stare prevode Jesenjinove poezije Miodraga M. Pešića, Miodraga Sibinovića, Nikole Bertolina, Slobodana Markovića, Miroslava Topića i Dragutina Malovića, ali pod imenom izvesne Marine Zobnin. Pošto je slučaj razmotren u Autorskoj agenciji Srbije, čitav tiraž zbirke Jesenjinove poezije povučen je iz prodaje.
Činjenice na koje je ukazala naša sagovornica advokat Vesna Popović govore o tome da prevodilačka prava treba da budu jednako zaštićena kao i prava pisaca. Pri tom se, kako ona kaže, često dešava i to da pojedini izdavači štampaju knjige u mnogo većem broju primeraka nego što obznane, ili čak u više izdanja, i da za to ne plaćaju naknade autorima.
– Znam za primere da su autori, ili naslednici njihovih autorskih prava, potpuno nemoćni da dokažu da se neka knjiga, koja je navodno štampana u 500 primeraka, prodaje već u hiljaditom primerku. To se naročito dešava sa knjigama koje su privlačne široj publici, i onda se doštampavaju i preštampavaju. Taj problem teško je rešiti, jer su štamparije van vidokruga javnosti. Moguće je ostvariti kontrolu u samim štamparijama, tako da bude odštampan samo onoliki broj izdanja za koje je sačinjen izdavački ugovor. Nažalost, dešava se da često autori sa izdavačima uopšte ne sačine izdavačke ugovore, koji treba da regulišu njihove odnose, već se pouzdaju samo u usmeni dogovor, objašnjava Vesna Popović.
Kako ističe Vesna Popović, po Zakonu o autorskom i srodnim pravima, izdavački ugovor mora da sadrži sve podatke o tome koje delo se objavljuje, od kog autora, ko ga je preveo (poseban ugovor se sklapa sa prevodiocem), u kom tiražu, koja je naknada za tiraž, na kojoj teritoriji će se knjiga prodavati, i u kom vremenskom periodu je izdavač dužan da objavi knjigu. Onda se može predvideti i u kom roku će se prodavati knjige. Međutim, kako saznajemo, izdavački ugovori obično su šturi, u njima se kaže samo ko će delo objaviti, ko će ga štampati, i kolika će biti naknada.
Kada su autorska prava ugrožena, i kada do tužbe dođe, Vesna Popović opominje na to da će oštećeni svakako doći do svoga prava, ali rok u kome će se to dogoditi nezahvalno je prognozirati.
Univerzitetski profesor i prevodilac Zoran Paunović smatra da je nedopustivo to što se bez znanja i odobrenja prevodilaca preuzimaju njihovi autorski prevodi. Pri tom izražava sumnju da će ovakva praksa u našem društvu biti iskorenjena u skorije vreme:
– Posebno poražavajuće deluje sama činjenica da živimo u kulturnom okruženju u kojem je tako nešto moguće, a to želim da naglasim, nije problem neuređenih odnosa u izdavaštvu ili slabe materijalne osnove koja podstiče ovakve izdavačke poduhvate. Tu je reč pre svega o kulturnoj samosvesti, odnosno svesti o značaju kulture i umetnosti u društvu. Kod nas je ta svest, blago rečeno, na izuzetno niskom nivou, otud ovakve „knjige”. Borba protiv takvih incidenata, dakle, borba je za kulturu uopšte: takav rad na podizanju kulturne svesti nužno mora biti dugoročan, s ciljem stvaranja kulture u kojoj će takva vulgarna piraterija biti nezamisliva.
------------------------------------------------------------------
Moralna prava autora ne zastarevaju
Vladimir Marić, pomoćnik direktora u Sektoru za autorsko i srodna prava i međunarodnu saradnju Zavoda za intelektualnu svojinu, kaže da prevođenje autorskog dela spada u isključiva prava autora, da niko ne sme da prevede tuđe autorsko delo bez dozvole autora ili nosioca autorskog prava.
– To predviđa naš Zakon o autorskom i srodnim pravima i Bernska konvencija o zaštiti književnih i umetničkih dela, koju je naša zemlja potpisala i ratifikovala, i koja predstavlja najstariji i najznačajniji međunarodni ugovor iz oblasti autorskog prava. Iz tog razloga, neovlašćeno prevođenje autorskog dela predstavlja povredu autorskog prava. Autor originalnog dela, ili nosilac autorskog prava na tom delu, može protiv prevodioca da podnese tužbu sudu, može tužbom da traži naknadu imovinske i neimovinske štete od prevodioca, uništenje predmeta kojima je izvršena porveda prava, objavljivanje presude o trošku tuženog, i tako dalje, objasnio je za naš list Vladimir Marić, uz napomenu da imovinska prava na prevodu traju za života prevodioca i 70 godina nakon njegove smrti, a da njegova moralna prava nikada ne zastarevaju, a jedno od moralnih prava je pravo na priznanje autorstva.
Međutim, dela klasične književnosti, Tolstoja, Dostojevskog, Viktora Igoa tako…, mogu se slobodno prevoditi, jer su imovinska prava na tim delima istekla, dok se moralna prava autora moraju poštovati zauvek.
Marina Vulićević
objavljeno: 26.05.2014.
