Izvor: Politika, 01.Feb.2012, 23:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I pingpong u koncertnom holu Kolarca
Gotovo je zaboravljeno da je Kolarac nekad slovio i za jedan od eminentnih beogradskih bioskopa
Pred jedan jubilej, koji će se ovog vikenda na koncertima proslaviti, idemo još malo na kratko putovanje kroz istoriju Kolarca dugu 80 godina.
Ne zaboravimo da ovo zdanje nije podigao samo arhitekta Petar Bajalović, već su ga „gradili” i ljudi kao što su Belić, Grol, Slobodan Jovanović i razni drugi takvogi sličnog formata.Ta imena, međutim, nisu baš asocijacija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na one prošle muzičke dane. A i zašto bi bili? Za ovih, evo, već osam decenijata kuća na Studentskog trgu i nije bila samo mesto dobre muzike. Njen ukupni kulturno-obrazovni značaj, i njena zračenja, znatno su dalja i šira.
U ranoj mladosti Kolarca, pod tim krovom, recimo, vidimo i predstave „Rodinog pozorišta”, za decu i omladinu. U Velikoj dvorani predstavljali su se i pisci, održavani su i muzički časovi na kojima su konferansu vodili Isidora Sekulić, dr Miloje Milojević, Mihailo Vukdragović, dr Vojislav Vučković...Posebna su priča strani jezici, koja traje sve ove godine. Ova institucija je, podsećamo, i rodonačelnik mnogih katedri za izučavanje stranih jezika. Čak i anglistike. Nekad se engleski nije ni izbliza kao danas mogao čuti u ovim krajevima. Prva prava škola jezika koji nam je sada „prvi strani” bila je u Kolarcu (1933). Isto važi i za španski, kineski, japanski... Tek posle oni će stićii u univerzitetske učionice.
Život na Kolarcu nije prestao ni za vreme okupacije, ali se odvijao pod takozvanom komesarskom upravom. Jedna skoro filmska epizoda desila se na kraju rata. Tog oktobra 1944. vodile su se žestoke borbe oko zgrade u blizini u kojoj senalazio Gestapo, zdanja koje nam je poznato kao Etnološki muzej. Tokom tog okršaja vojnici Crvene armije ubacili su Molotovljeve koktele u Kolarac, međutim, čim je bitka ubrzo utihnula, Beograđani iz susedstva potrčali su da gase tu paljevinu. Ti građani, vatrogasci sa ćebadima,zdušno su spasavali najbolju salu u svom gradu.
I dugo posle rata ona je to ostala. Vremena se jesu promenila, ali je onaj predratni široki repertoarski spektar – sale i kuće za mnoge važne i lepe stvari – i dalje praktikovan. U jednoj ovakvoj multidisciplinarnoj dvorani, gde su se sedišta lako pomerala, a prema potrebi i skidala, održavali su se i kongresi, i elitne modne revije, čak i neki sportski događaji (stoni tenis), važni šahovski mečevi... U zgradi su i ateljei poznatih slikara: Petra Dobrovića, Zore Petrović, Riste i Bete Vukanović, Ljubice Sokić, Zuke Džumhura, Bože Prodanovića...
Gotovo je zaboravljeno da je Kolarac nekad slovio i za jedan od eminentnih beogradskih bioskopa. I neke specijalne festovske projekcije tu se dešavale. Kad je ova dvorana prestala da bude i bioskop, pojavio se novi prostor za koncertne sadržaje, tim pre što se deo tih programa, posebno onih popularnih, preselio u salu Doma sindikata a posle i u Sava centar, tako da su ljudi iz kuće osnovali i sopstveni Centar za muziku.
Danas se u Kolarcu godišnje održi oko 200 koncerata. Za polovinu od njih ulaz je besplatan, što dovoljno govori o značaju ove ustanove u popularizaciji muzike i uopšte o njenoj prosvetiteljskoj ulozi. I ne samo u Velikoj dvorani,koja je najvidljiviji i „najglasniji” deo kuće, već i tamo„iza scene”, gde se može čuti reč koja nam otvara vrata znanja iz raznih oblasti umetnosti i nauke.
M. Šehović
objavljeno: 02.02.2012.
