Izvor: Politika, 05.Nov.2011, 23:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

I nacionalno i avangardno

Stvaralaštvo između dva svetska rata na izložbi „Primenjena umetnost i Beograd 1918.–1941.” u Muzeju primenjene umetnosti

Tradicija i avangarda, društvena angažovanost i potrošački mentalitet, ručni i mašinski rad, unikatno i serijski umnoženo delo, elitizam i populizam, vrhunska estetika i otužni kič – svi oni sinkretički čine blistavu epohu u istoriji primenjene umetnosti između dva svetska rata. Upravo taj bogat period stvaralaštva biće predstavljen na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izložbi „Primenjena umetnost i Beograd 1918.–1941.”, koja se u Muzeju primenjene umetnosti otvara večeras u 19 sati.

Oko 190 dela naših autora, iz muzejskih kolekcija i privatnog vlasništva, kao i dokumentarni materijal iz oblasti dekorativne skulpture i slikarstva, enterijera i nameštaja, keramike, tekstila, srebra i grafičkog dizajna čini ovu postavku, koju pratiinaučna studijamr Bojane Popović, autorke izložbe i muzejske savetnice.

Ona za „Politiku” govori o odnosu društva toga doba prema primenjenoj umetnosti, opredrasudama, čežnji za stvaranjem nacionalnog stila kao i smelom, spremnom prihvatanju evropskih modernih tendencija.

–Prisutnost primenjene umetnosti u savremenom životu bila je tolika da je ona postala deo svakodnevice i u sredinama koje ranije nisu imale razvijenu svest o njenom značaju. Tako je bilo i u Beogradu, nekada okupiranoj i razorenoj varoši,a tada centru novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Za njegove građane, uglavnom one imućnije, postaju važna sledeća pitanja: koga angažovati za izradu reljefa na fasadi kuće, koga za vitraž u holu, a koga za fresku u trpezariji, kome se obratiti za reklamiranje firme ili s kojom lepo ilustrovanom knjigom i časopisom ugodno provesti vreme, priča naša sagovornica.

Velika Međunarodna izložba dekorativnih i indrustrijskih umetnosti, održana u Parizu 1925. bila je jedan od najposećenijih događaja ikada toga vremena. I bila je prekretnica, posle koje primenjena umetnost beleži svoj uspon i prestaje, naročito kod nas, da biva drugorazredna stvaralačka disciplina svojstvena zanatu i umeću ženskih ruku. Legitiman deo velike Jesenje izložbe (po značaju slična današnjem Oktobarskom salonu) postala je 1933., a dve godine kasnijei grafičke izložbe u Beogradu. Prvu Školu za primenjenu umetnost glavni grad dobija 1937.

– Možemo razlikovati tri pravca koja su delovala u našim okvirima. Prvi, koji je negovao nacionalnekarakteristike, čiji je najpoznatiji predstavnik Dragutin Inkiostri Medenjak, koji je počeo kao dekorativni slikar, projektovao je potom i namaštaj. Dobar primer njegovog rada jeste „Srpska soba”, koju je 1931./32.uradio za kuću Đorđa Genčića, danas Muzej Nikole Tesle. Drugu struju čine ljudi koji su se školovali ili usavršavali u inostranstvu i koji su poželeli da avangardne tokove uvedu i u svojoj sredini. Tu se ističe Miloš Babić, slikar i grafički dizajner, zaposlen u firmi „Futur”, poznat po radovima za filmske kuće i reklamne agencije, čiji su se radovi nalazili na kalkanima mnogih zgrada. Treći pravac, mešavinu pomenuta dva, koji karakteriše ideja da nacionalnu umetnost treba uključiti u svetske tokove, dobro predstavlja Dušan Janković, takođe dizajner, inače francuski đak, koji je za kuću Jovana Cvijića uradio nacrt za „Balkansku sobu”, inače izloženu na postavci.

Poseban kuriozitet ovog doba predstavlja i pojava naših umetnica, obrazovanih u Evropi, koje su želele da se bave primenjenom umetnošću kao svojom profesijom. Bilo je, kaže Bojana Popović, izuzetno uspešnih dama, poput kostimografa Milice Babić, svestrane vajarke Margite–Gite Predić ili Vukosave–Vuke Velimirović. Poslednja pomenuta ostala je poznata kao jedina žena autor skulptura na jednoj beogradskoj fasadi – tadašnjoj Vračarskoj banci porodice Veljković, sada Ambasadi Turske.

M. Dimitrijević

objavljeno: 06.11.2011

Nastavak na Politika...