Izvor: Politika, 01.Dec.2013, 22:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

I kafei su kulturna dobra

Senka Latinović dobitnica nagrade „Beljanski” za najbolji diplomski rad, kaže da u Beogradu postoje kafići koji evociraju duh bivše države, do onih koji su udahnuli novi život važnim istorijskim objektima

Nagrada Spomen zbirke Pavla Beljanskog za najbolji diplomski rad iz istorije umetnosti pripala je Senki Latinović za temu da li beogradski kafei zaslužuju da ih zaštitimo kao kulturna dobra. S tehničkog aspekta zaštite, tu ne može mnogo toga da se uradi, jer se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i ne radi o starinama, ali među brojnim kafićima, ima onih koji se po nečemu ipak izdvajaju...

– Kafane su trag prošlosti, mesto intimnije zabave, sa sopstvenim šarmom. Kafei su pristupačniji, demokratskiji prostori. Oni su svuda oko nas, u njih se ulazi direktno sa trotoara. Zbog promena vlasnika ili koncepta, teško ih je mapirati kao trajna mesta na karti grada, ali to ne znači da treba da budu ostavljeni na milost i nemilost zaboravu, kaže za naš list Senka Latinović.

Prazan prostor između kafana i restorana, ispunili su kafei. Ko je imao potrebu za takvim mestom? Pretežno mladi ljudi, premladi za kafanu, nedovoljno imućni za restorane, a s velikom potrebom za razmenom mišljenja i ideja, na jednom mestu neformalnog karaktera, mestu modernom, novom i drugačijem, poput njih samih.

– „Ja sam ono gde sedim”, mogli bi da kažu posetioci kafea, jer ta mesta biramo po ličnim afinitetima, imovinskom stanju, a često i po blizini prebivališta. Sociolog Rej Oldenburg navodi da je postojanje „trećih mesta”, kao mesta između posla i doma, nužno u našim životima i navodi primere engleskih pabova, francuskih bistroa, bečkih kafea, ističe naša sagovornica.

Ona dodaje da se kafići u Beogradu pojavljuju sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Razvijaju se iz picerija i preuzimaju ulogu mesta celodnevne socijalne interakcije. Danas ih u Beogradu ima više od 2.000. Senka Latinović ih klasifikuje na kafiće koji čuvaju sećanje na kultne događaje, dela ili ličnosti – „Korčagin”, „Balkanski špijun”, „Lamartin”, „Buena vista”, „Nušić”, „Petrograd”… Potom na kafiće koji su udahnuli novi život nekim objektima – „Blaznavac”, „Monjument”, „Crveni petao”, „Cvetić”, „Kočije”… Treća grupa su kafei kao mesta kulturne razmene – „Ventil”, „Kafe-galerija Priča”, i najzad, kultni kafići bez dodatne funkcije osim ugostiteljske – „Centrala”, „Klub svetskih putnika”...

– „Korčagin” nije kafić već kafana ali evocira duh bivše države. Tu su biste Tita, srpovi i čekići, petokrake, zastave i grbovi. Ovde se naručuje pasulj „Alija Sirotanović”, „Partizanska proja”, kolenice „Igmanski marš” i „Neprijateljska gibanica”. Ova kafana upire prstom u svakog od nas, kao da nas pita: „A gde je tvoj delić odgovornosti u svemu ovome?”, smatra Senka Latinović.

Od kafića koji su revitalizacijom udahnuli novi život važnim objektima, ona pominje „Blaznavac” – zaštićen u okviru celine Stari grad, prepoznatljiv po muralu Marka Vilkinsona i Nikole Veličkog, i stolovima u vidu šivaćih mašina...

– Kuća u Kneginje Ljubice  izgrađena je 1886. kao svadbeni poklon Živojina Blaznavca ćerki Julki. Živojin Blaznavac, rođak generala Milivoja Blaznavca, bio je upravnik grada od 1879. do 1887. Mesto je bilo sastajalište elite tog doba, Jovana Dučića, Slobodana Jovanovića, Nikole Pašića – kaže Senka Latinović i dodaje da je novi vlasnik odlučio da kao zaštitni znak iskoristi Milivoja Blaznavca, poznatijeg brata koji je bio vojnik, političar, kasnije i ministar odbrane.

Ime kafića „Monjument”, kako objašnjava, potiče od spomenika Milošev hamam koji se nalazi u okviru kafića. Milošev hamam je sazidan 1838. Srušen je u bombardovanju 1941, a za spomenik kulture proglašen 1948. Renoviran je 1996. i 2010. Samo ime kafića upućuje na spomeničko nasleđe, pa je i eksterijer postao time neka vrsta istorijske čitanke.

Među kafićima-galerijama izdvojio se „Ventil” – prostor za andergraund scenu, koncerte i izložbe, a od kultnih mesta „Centrala” na Dorćolu, čiji je vlasnik umetnik Srba Travanov, kao i Klub svetskih putnika u podrumu jedne predratne beogradske zgrade, kome patinu daju drage sitnice i predmeti nepoznatog porekla.

Zaključujući priču o tome kako tretirati kafiće, naša sagovornica ističe:

– Brend najstarijih kafea, kao što su „Florijan” u Veneciji, „Prokop” u Parizu, „Orijent bar” u Istanbulu, ogleda se u trajanju i ličnostima koje su tu boravile i stvarale dela koja će menjati svet. Autentičnost, dakle, zahteva test vremena, ali ako su to već naša „treća mesta”, identitetska odredišta, trebalo bi više promišljati o njihovoj budućnosti, ali i njihovom potencijalu u sadašnjem trenutku. Oni postoje, jer mi tako hoćemo.

Mirjana Sretenović

objavljeno: 02.12.2013.

Nastavak na Politika...