Izvor: Politika, 20.Maj.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I instrumenti su ugrožene vrste
Evolucija frule (i ne samo nje) u muzici našeg vremena; upotreba vitalnih gusli i u dnevnopolitičke svrhe; da li će gajde u Srbiji uskoro odbrojavati svoje poslednje dane
O ruralnim instrumentima u 21. veku „srpsku priču” nedavno je efektno ispričao beogradski tim etnomuzikologa na skupu ICTM (Međunarodni savet za tradicionalnu muziku) u hotelu „Matija Gubec”, u okolini Zagreba, u Stubičkim Toplicama, mestu gde se u 16. veku odigrala čuvena seljačka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << buna. I istorije kao da su se tu susrele, jer iz davnina, bližih i daljih, ostaše nam i neki muzički instrumenti, ili njihovi potomci. A na tom događaju možda se našao i koji moderni „buntovnik”, gnevni naučnik, nezadovoljan situacijom oko očuvanja instrumenata koje neki rado, nedobronamernim tonom, i „seljačkim” nazivaju.
Opis stanja u Srbiji na naučnom skupu najvišeg svetskog ranga izložili su: dr Mirjana Zakić, docent na FMU, i kolege iz Muzikološkog instituta SANU – dr Danka Lajić-Mihajlović i mr Rastko S. Jakovljević, naučni „trio” u sastavu: gusle-gajde-svirala. Sve instrumenti koji se moraju zaštititi, ali svaki sa svojom specifičnom pričom. Ipak, kroz njih tri kao da su ispričane i sve druge „sudbine” ruralnih instrumenata u Srbiji. I onih kojih više nema i onih kojima preti opasnost da postanu još jedna iščezla vrsta na planeti muzičkoj.
Ovo istraživanje pokazuje da, prema broju svirača, gusle i svirala u Srbiji i nisu posebno ugroženi instrumenti. Ipak, s oprezom eksperta,dr Danka Lajić-Mihajlović upozorava da, što se gusala tiče, situacija tako izgleda samo spolja. „Iznutra” se vidi nedostatak osmišljenog programa, kao i povećana ideologizacija i politizacija instrumenta, često iz golih dnevnopolitičkih razloga. Frula se u ovim vremenima, reklo bi se, ponajbolje drži.Neke nove grupe, muzike, događaji (vorld mjuzik, Euro song...) ovakvim instrumentima obezbeđuju neki novi život. Dobar primer je kaval. To reaktiviranje i evolucija starih narodnih instrumenata često se podvode pod širu odrednicu „balkanski zvuk”.
Situacija sa gajdama je, međutim, veoma dramatična i, ako se nešto hitno ne preduzme, dani kao da su im odbrojani. Vuk Karadžić je ostavio zapis da pojedina sela imaju i po nekoliko gajdaša. A danas u Srbiji se broje na prste, i naši orkestri „uvoze” i njih i gajde iz Bugarske. Ne tako davno, i Slovaci i Česi bili su u situaciji koja liči na ovu našu. Urgentno je urađen projekat zaštite instrumenta, krenulo se u edukaciju, graditeljstvo, festivale i danas imaju čitave orkestre gajdaša.
Sve to nama nedostaje. Preostalo znanje se po selima ne prenosi na mlade. Sačuvati to na snimku, što nauka čini, nema vrednost autentičnog čina, važnog da se ovaj kulturni lanac ne prekine. Jedna od retkih karika u njemu je i gajdaš Voja Stanković, koga je mladi mr Rastko S. Jakovljević upoznao ispred ulaza u SANU. Gajdaš u narodnoj nošnji, u Knez Mihailovoj ulici, trgovačkoj arteriji Beograda, za etnomuzikologa je izvanredna istraživačka provokacija i vrednost, dok je za medije, često, samo malo uličnog cirkusa i – ništa više. A ta priča o gajdama pre je tužna negoli vedra, kako neki vole da je vide.
Negde u svetu kao zlato čuvaju stare narodne instrumente, katkad spremni da izmišljaju i tradiciju, i mitove i čitavu jednu prošlost koja se nije desila. Kod nas, pak, nestaju zanimanja guslar i gajdaš, još više instrumenti: pastirske dvojnice i trube (rikala), ćemane (kao gusle sa tri strune), duduk, cevara, šupeljka... Ako se to na vreme ne zaustavi posle će biti kasno. Takvo iskustvo imaju i daleko bogatije zemlje, i posledice se vide. Možda su najbolji putokazi srednjoevropski modeli. Oni „gaje” dva dobra, velika festivala, od kojih je jedan međunarodni. I to onda veže čitavo društvo. I medije, koji daju život prošlosti koja ne sme da umre!
----------------------------------------------
Danka Lajić-Mihajlović
Gusle kao ritual, i kao roba
Danas su gusle prisutne i u privatnoj i u javnoj kulturnoj praksi. U privatnoj sferi, na okupljanjima srodnika i prijatelja, prepoznatljiva je funkcija integrisanja zajednice kao bazična ideja epike, a instrument domaćina je zvučno oruđe moderne varijante nekadašnjeg rituala. U javnoj praksi, kroz takmičenja guslara, koncertne nastupe, a posebno kroz muzičku industriju, ispoljava se tretman gusala i muzike kao umetničkog sredstva i izraza, ali i kao robe. Ipak, u svakoj od tih situacija prisutna je simbolika gusala zasnovana na postojanosti njihove zvučne slike. Naime, konstrukcija gusala nije podlegla značajnijim promenama, niti je tehnika sviranja na njima suštinski usavršavana, što obezbeđuje prepoznatljivu boju, pa i melodijski tok. Iako je recepcija gusala u modernom srpskom društvu značajno ideološki obojena, pa se ovaj instrument često metaforički koristi sa opozitnim značenjima, iz etnomuzikološke perspektive može se sa zadovoljstvom zaključiti da su guslari kao nosioci ove prakse izazovima modernizacije društva odgovorili na način koji guslarskoj tradiciji obezbeđuje kontinuitet.
----------------------------------------------------------------------
Rastko Jakovljević
Gajde, deo balkanskog identiteta
Moderno doba marginalizuje tradicionalnu muziku i muzičare koji sviraju na gajdama. Ujedno obeležava i začetke nove „autentičnosti” koja sve manje ima uporišta u onome što je tradicionalno.Muzika za gajde postaje sveprisutni element „balkanskog” muzičkog identiteta, a sve manje lokalnog, regionalnog ili nacionalnog. Marginalizacija se tako odvija putem promene statusa samog seoskog, tradicionalnog muzičara i u ruralnoj sredini, ili kroz težnju da se prilagodi određenoj muzičkoj praksi i integriše u različite takozvane’etno’ ansamble. Nepostojanje čvrste kulturne politike i istinskog razumevanja šire javnosti za ovakve ili slične probleme dovodi u pitanje ne samo opstanak jednog od karakterističnih instrumenata u Srbiji već i nadarenih pojedinaca koji nisu imali prilike da svoja umeća prenesu dalje ili da muziciraju u nekim od popularnih ansambala današnjice.
------------------------------------------------------------------------
Mirjana Zakić
Frula za sve žanrove
Najtipičniji i najrasprostranjeniji aerofoni ruralni instrument u srpskoj muzičkoj kulturi je svirala (popularnije – frula). Tehničke mogućnosti ovog instrumenta, pospešene inovativnim konstrukcionim zahvatima tokom poslednjih decenija, doprinele su velikoj popularnosti svirale u savremenoj muzičkoj praksi Srbije. Za razlikuod dominantno solističke funkcije svirale u ranijoj praksi, muzički potencijal ovog instrumenta u savremenim okolnostima manifestuje se kroz zvučnu saradnju sa klasičnim orkestarskim sastavom. Repertoar koji se izvodi na fruli seže od narodne do umetničke muzike.
Muharem Šehović
objavljeno: 21.05.2011.
