Izvor: Politika, 08.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I buntovnik i zavodnik
Sa američkom zvezdom, dobitnikom nagrade za izuzetan doprinos svetskom filmu, o izazovu kompleksnih karaktera i ulogama u filmovima, Van Senta, Hedžisa, Hamera ...
EKSKLUZIVNO
Harizmatični američki glumac, scenarista i reditelj Met Dilon, (Metju Rejmond Dilon, 1964), na nedavno završenom festivalu u San Sebastijanu iz ruku svog komšije, američkog slikara i reditelja Džulijana Šnabela, primio je nagradu "Donostija" za izuzetan doprinos svetskom filmu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Baskijskoj publici je poručio da će se za svaki slučaj vratiti posle 35 godina po još jednu nagradu, jer je ova došla ipak prerano, kada je tek na polovini svoje karijere, a njegov simpatični govor bio je propraćen pokličima naročito ženskog dela mnogoljudne festivalske populacije.
Meta Dilona naša publika poznaje i po ulogama buntovnika u filmovima Džonatana Kaplana, Frensisa Forda Kopole, Artura Pena, Gasa van Senta, Entonija Mingele, ali i glumačkih kolega Kevina Spejsija i Kevina Bejkona... Kao scenarista i reditelj debitovao je 2002. godine filmom "Grad duhova", u kojem su mu glumački partneri američki, ali i vrsni evropski glumci Džejms Kan, Nataša Mekeloni, Žerar Depardije i Stilan Skarsgard. Gledali smo ga nedavno i u "Sudaru" Pola Hedžisa, "Faktotumu" Benta Hamera, a trenutno je u našim bioskopima i film "Ja, ti i Dupri" u kojem ima komičnu ulogu. Iz razgovora sa ovim glumcem, vođenim u sansebastijanskom hotelu "Marija Kristina", izdvojili smo sledeće...
• Počeli ste kao maloletni buntovnik u filmu "Over the Edge" Džonatana Kaplana, nastavili u čak dva Kopolina filma, miljenik ste i Gasa van Senta?
– Zahvaljujući Kaplanovom filmu angažovao me je Kopola u "Autsajderima" i u "Rumble Fish" i iskustvo rada sa njim zauvek je obeležilo moj život u kojem "studiram" glumu već 23 godine... Kod Gasa van Senta izuzetno poštujem njegovu želju za autonomijom u filmskom stvaralaštvu. Tu ogromnu želju za slobodom u filmskom jeziku, u strukturi, u izboru priča i filmskom izrazu.
• A šta Vas je to spojilo i sa norveškim rediteljem Bentom Hamerom u njegovom filmu "Faktotum"? Izazov proze Čarlsa Bukovskog?
– To je sigurno! Bio sam veliki fan Čarlsa Bukovskog, kao dvadesetogodišnjak kada su za mene njegova proza i poezija imale draž i ukus "slatkog zabranjenog voća". Mislio sam da je hrabro i izazovno to što on piše, da je to od one vrste bunta koji je i mene nosio i gurao napred. No, nikada sebe nisam mogao da zamislim kao nekog ko je tip Bukovskog. Mnogo je predrasuda vezano za njega, "slikali" su ga kao klošara, prljavog, neurednog. Nisam želeo da u tumačenju njegovog lika načinimo nesporazume, greške, jer ih je u raznim filmovima već bilo. I upravo takva želja, nečinjenje grešaka, bila mi je glavna vodilja u kreiranju lika Henrija Činaskog, alter ega Čarlsa Bukovskog i u njegovoj knjizi i u ovom filmu.
• Da li na isti način sada doživljavate literaturu Bukovskog?
– Sve je sada drugačije. U ponovnim iščitavanjima otkrio sam u njegovoj poeziji izvesnu dozu ranjivosti koju kao dvadesetogodišnjak nisam umeo da primetim. Bilo mi je zavodljivo njegovo bavljenje buntovnicima, marginalcima, prizemnim čudacima, njegovo nepoštovanje pravila i mediokriteta, njegov humor. U ponovnom iščitavanju primetio sam nešto što me je iznenadilo, a čega pre nisam bio svestan – u prozi i poeziji Čarlsa Bukovskog ima mnogo toga i od njegove stidljivosti i ranjivosti. To mi je mnogo pomoglo da se uhvatim u koštac sa likom u "Faktotumu", u kojem je filmska naracija praćena sarkastičnim, duhovitim i samoironičnim aforizmima pisca.
• Nekako uporedo sa ovim filmom pojavio se i "Sudar" Pola Hedžisa u kojem ste policajac rasista koji misli da je i sam žrtva rasne netrpeljivosti?
– To je bila izuzetno privlačna uloga u filmu za koji smatram da je veoma važan, da je jednostavno bio neophodan SAD. Jer rasizam, rasna netrpeljivost, međurasno nepoverenje jesu problemi i savremene Amerike. O njima se nedovoljno često govori, ali oni postoje i tinjaju, naročito posle 11. septembra. Lik policajca u ovom filmu ima rasne predrasude, polazi mu za rukom da se i sam oseća rasno ugrožen, a na meni je bilo da mu pronađem "Ahilovu petu" da bih ga učinio uverljivim ali i ranjivim.
• Uvek Vam je bilo važno osvajanje glumačke slobode, ali koliko je ona bila moguća u procesu pisanja scenarija i režije za film "Grad duhova"?
– Sve je stvar prirodnog procesa sazrevanja, razvoja, treninga. "Grad duhova" sam snimio na osnovu iskustva i znanja koja sam stekao radeći sa toliko mnogo dobrih, ali isto toliko i ne mnogo dobrih reditelja. Od takvih se zapravo najlakše nauči šta ne treba činiti. Za razliku od drugih filmskih stvaralaca i mojih uzora, nisam pod opterećenjem kada ću i kako režirati sledeći film. Imam sreću što sam glumac i što imam "siguran hleb", a samim tim i ogromnu slobodu da sledeći film režiram kada se za to, mirno i ležerno, steknu uslovi...
• U mom jeziku, za nekog tako naočitog kao što ste Vi, postoji fraza "lep kao slika". Je li to prednost ili može da bude i kočnica?
– Ha! Mislim da sam tokom dosadašnje karijere ipak više bio buntovnik nego zavodnik. Više "problematičan tip" nego "lepotan"! Uvek su me privlačile one uloge u kojima nije bilo potrebno da budem heroičan i "lep" u isto vreme. Za mene je istraživanje one mračne strane ljudske duše uvek bilo izazovnije. Tada sam kao glumac i bolji i "lepši", a i kočnica je manje.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 08.10.2006.]
.jpg)
