Izvor: Politika, 13.Sep.2015, 09:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hvala Milutinu iz prve klupe
Dugo sam se, kao i mnogi, trudio da pokušam da predvidim kakva će da bude sudbina tolikog broja ljudi koji putuju u nepoznato, a onda se, nenadano, vratilo sećanje na kraj leta 1991.
Bio sam izbeglica. Hteo sam da pobegnem od tog imena, obeležja, novog identiteta. Činio sam sve da novi prostor učinim svojim i da ljudi oko mene zaborave da nisam odrastao daleko od njih. Čudili su se brzoj promeni mog govora. Otac se iznenadio da samo posle nekoliko meseci govorim ivanjičkim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << akcentom bolje od njega, iako je on u tom kraju rođen.
Kasnije sam kroz obrazovanje uvideo da su seobe i migracije utkani u naša bića koliko i samo naše postojanje. Neodvojiv su deo čovekovog razvoja, nastanka sveta. Ukoliko bismo samo malo zavirili u svoje poreklo, shvatili bismo da je svet prekriven putevima i da su oni naša stalna otadžbina.
U veče jednog od poslednjih dana avgusta 1991. čekao sam strpljivo da se završi igra nas nekolicine dečaka, koji smo jedan po jedan odlazili kući na pozive svojih majki, što zbog večere koja će se ohladiti, što zbog mraka koji je tih dana već brže padao. Znao sam da ću već sutra da budem daleko i želeo sam dobro da upamtim njihova lica. Nisam smeo da im kažem. Tako sam obećao roditeljima. Snažan predosećaj da poslednju dvojicu koja su odjurila vidim i poslednji put naterao me je da duboko u sebi zabeležim njihov odlazak. Tako običan dan. Još uvek traje u sećanju.
Jutro je donelo preokret u pogledu na svet, jer je nešto moralo da bude učinjeno. Bio sam odlučan u tome da bez suza napustim, tada mi se činilo, sopstveno biće. Ni danas ne znam da li je to u stvari bio trenutak kada sam prestao da budem dečak ili sam to zauvek ostao. Potrudio sam se da pokažem roditeljima da ću tugu da pokazujem samo u tišini, gde me niko neće videti. Ipak, videli su me... kasnije... mnogo puta. Loše sam se skrivao.
Magla nas je ispratila iz Zagreba, gusta poput oblaka koji je zaštitnički rešio da čuva sve prošle godine za nama.
Pitao me je neko ovih dana šta mislim o migrantima. Dugo sam se, kao i mnogi, trudio da razumem ta dešavanja u okviru dnevne politike, da pokušam da predvidim kakva će da bude sudbina tolikog broja ljudi koji putuju u nepoznato, a onda se, nenadano, vratilo sećanje na kraj tog leta.
Setio sam se i prvog pozdrava u novoj školi, u učionici. Moj novi prijatelj Milutin. Čuvam taj trenutak da ga, kad god se sretnemo u Ivanjici, podsetim koliko je veliki čovek bio sa svojih dvanaest godina. Snažan stisak ruke i radost što je prvi. Skočio je iz prve klupe. Svaki tren tog dana sam zapamtio. Pridružili su mu se i ostali. Koliko sam zahvalan svima na osmesima i podršci nikada neće znati.
Svedoci smo velikog pomeranja jednog naroda, ovih dana. Naše razumevanje ovakvih demografskih potresa moralo bi da bude zrelo, jer smo deo naroda koji je pre samo nekoliko stotina godina, krajem 17. veka, od austrijskog cara zatražio da naseli njegovu zemlju i srećom dobio dozvolu da naseli prostor sve do Budima. Smatra se da je oko 200.000 ljudi, odnosno 40 hiljada srpskih porodica, napustilo svoje domove i krenulo ka severu. Srbi su crkvenu i školsku autonomiju skupo plaćali služenjem u austrijskoj vojsci, ali su svoju slobodu dobili.
Obeležili smo ovog leta i sećanje na najveći egzodus jednog naroda u modernoj istoriji Evrope. Gledali smo 1995. kako starci i žene u koloni traktora, kojima su upravljale i dečje ruke, beže ka Srbiji, dok ih avioni nadleću i gađaju, bez obzira na njihov tragičan, strašan put.
Mi zato danas nemamo pravo da ne pružamo ruku onima koji su ostavili sve. Jedan osmeh može da bude dovoljan. U igri velikih, mi to dobro znamo, žrtve su uvek mali i nedužni. I dok Evropa, svojim veliki delom, nakon toliko vekova, u kojima je širila svoju kulturu do najudaljenijih kontinenata, sada ćuti i zatvara granice pred tuđom kulturom, prisećam se jedne lekcije iz istorije u kojoj su se na sličan način iste granice zatvarale pred Jevrejima, u svitanje Drugog svetskog rata. I ovo danas, biće nečija istorija... ponos ili stid... za večnost.
Svi smo sada na ispitu humanosti, kao narodi i pojedinci. Mi ne smemo pasti. Seobe su naš krst.
Glumac Narodnog pozorišta u Beogradu
