Izvor: Blic, 31.Dec.2008, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Humorom protiv užasa
Film „Turneja” scenariste i reditelja Gorana Markovića je, u godini za nama, dobio čitav niz prestižnih evropskih i svetskih nagrada, bio na raznim festivalima gde se zakitio pohvalnim kritikama, bivao praćen gromkim aplauzima i naklonošću publike... Istina, bio je i direktno pogođen piraterijom. Njegova staza slave krenula je u Montrealu gde je dobio nagradu FIPRESCI i nagradu za najbolju režiju, kojom prilikom je i u „Varijeteu”, prestižnom filmskom časopisu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << objavljen vrlo pohvalan osvrt.
Goran Marković je i tada, kao i pre i posle toga, govorio da je „Turneja” njegovo ljubavno pismo glumcima. „Moji roditelji su glumci, svi moji prijatelji su glumci, odrastao sam sa njima i ostao vezan za njihovu sudbinu. Znam koliko zlehuda može biti glumčeva sudbina.”
Govoreći o filmu i svojoj ulozi, Mira Furlan, koja tumači jednu od glavnih junakinja, ne štedi reči hvale o rediteljsko- spisateljskoj veličini Gorana Markovića, između ostalog, napominje: „Ova priča me je pogodila i na ličnom planu. Mi glumci se, i izvan profesije, nalazimo u jednoj drugoj dimenziji u odnosu na realnost. Od nas se očekuje da se uključimo u tu realnost, ali mi ne znamo kako se to radi. Jer, reč je o sudaru svetova, sudaru mentalnih prostora. Osećala sam se izgubljenom u onome što se zbivalo devedesetih; zato sam i otišla iz zemlje. Ovaj film priča o izgubljenosti. Zbog toga mislim da mi je mesto u 'Turneji’. I zbog toga što Goranov film ima mnogo, mnogo smisla.”
Scenario za „Turneju” Marković je napisao pre 12 godina, inspirisan teškim vremenom u kome smo tada živeli, ratovima devedesetih, inflacijom... Nije mogao snimiti film, te je scenario pretočio u dramu, a predstava u režiji Milana Karadžića, premijerno odigrana 1996. godine u „Ateljeu 212”, dobila je niz pozorišnih priznanja i imala lep teatarski život.
„Praveći ratnu komediju ili ako hoćete komediju o ratu, pokušao sam i lično da se izbavim iz svog tog užasa”, rekao je Marković „Blicu” još tokom snimanja filma.
Tihomir Stanić, koji je u filmu „Turneja” u dvostrukoj ulozi (kao glumac i producent), kaže da su emotivnost, ljudska priča i duhovitost veliki kvaliteti tog filma, koji nikoga nije ostavio ravnodušnim. „Gde god smo bili, ljudi su reagovali na ljudskost. A Goran je, poznato je, veliki majstor upravo tog duhovitog pristupa gledanja na stvari iz duhovitog ugla. Duhovitost je vanredna i moćna stvar. Ona pruža dublje i drugačije uvide u stvari, istovremeno stvarajući dragocenu distancu, jer čim se čovek nečemu nasmeje ili našali na neku temu, to više ne biva tako teško ili mučno. Međutim, što bi rekao Goran, smeh je isto što i jauk. Vapaj. Apel.”
Tokom prošle godine Goran Marković nije samo „Turnejom” uputio ljubavno pismo glumcima. Učinio je to i knjigom „Male tajne” („Clio”) u kojoj je kroz faktografiju i fikciju ispisao, kako kaže, „otrgnuo od zaborava” hronologiju jedne plodne pozorišne trupe koja je delovala između 1938. i 1958. godine, a u kojoj su bili i njegovi roditelji, Olivera i Rade Marković.
U „Turneji” je, kaže, suočio pozorište i rat, u predstavi „Govorna mana” pozorište i politiku, u „Pandorinoj kutiji” preispitivao društvenu (političku) odgovornost umetnika.
O ulozi reditelja, i u filmu i u pozorištu, kaže: „Reditelji koriste tuđe talente i uobličuju ih u celinu. Što više dobiti od protagonista i saradnika, a što manje se primećivati, za mene je ideal režije.”
Kaže i da se prihvatio mesta savetnika ministra kulture Republike Srbije ne bi li preduzeo nemoguću misiju, odnosno, pokušao da spase filmski studio „Avala”.
Kaže da se sto puta uverio da umetnost teško može poslužiti za nešto praktično: „Čak ni kada su stvari tako očigledne kakve su bile, na primer, poslednjih dvadeset godina. Ali, setite se, koliko ljudi je nalazilo tada utehu u pozorištu. Duhovni balans je često mnogo važniji od odnosa političkih snaga. Poljaci su najteže godine preživeli po katedralama u religioznom transu, naši ljudi su išli u pozorište. Imate li bolju pohvalu za tu instituciju? Kultura je jedino što nam preostaje. A to nemamo. Što pre odlučimo da živimo kao kulturan, civilizovan narod, tim pre ćemo se smiriti.”
Teatar je večit
„Za mene je, u pozorištu, najvažnije to što je teatar večit. Bio sam letos na Kritu i koračao pozornicom u Knososu, staroj 4.000 godina. Mislite da se to pozorište bitnije razlikuje od današnjeg? Sigurno ne. Kada smo snimali uvodne scene za 'Sabirni centar’ slučajno smo, usred Sahare, naišli na antičko pozorište, u nestalom rimskom gradu Duga. Seli smo u amfiteatar i rekao sam mome ocu: 'Glumac, odglumi nam nešto’. On je izašao na scenu i rekao nekoliko rečenica, onako, šale radi. Ali, bilo je to pravo pozorište. Kao Narodno, ili ono na otvorenom prostoru u Avinjonu. Teatar je neuništiv. Zato što je tako jednostavan. Da bi postojalo pozorište potrebni su samo glumci i publika.”
