Izvor: Politika, 03.Feb.2013, 11:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hroničar neprijatne istine
Uznemirenost je najblaži osećaj koji će obuzeti tipičnu „konzumentsku dušu” na izložbi Ervina Vurma
Specijalno za Politiku
Beč – Od otvaranja dve uspešne izložbe „Goli muškarci” u bečkom Leopoldu i njenog istoimenog konkurenta u Lentosu u Lincu, sve više (pre svega galerijskih) izložbi na temu muškog akta je počelo da izranja iz tame.
U toj iznenadnoj novoj orijentaciji ka muškom telu, internacionalno etablirani austrijski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << umetnik Ervin Vurm zauzima posebnu poziciju, tretirajući, za mnoge oku neugodnu (tabu) temu – nagost muškarca u zrelim godinama.
Na izložbi svoje nove serije radova „De profundis” u bečkoj Albertini, Vurm je „skinuo” svojih dvadeset i pet kolega među kojima se nalaze neka od najpoznatijih imena ovdašnje umetničke scene: Herman Nič, nedavno preminuli Franc Vest, Kristijan-Ludvig Aterze, Franc Graf, Herbert Brandl i Manfred Valkolbinger (da pomenemo samo neke od njih).
Vurm je fotografije svojih modela – „po prirodi profesije, najstrpljivijih i najprofesionalnijih koji se mogu naći” – za prvu solo izložbu u Albertini kamerom snimao u njihovom prirodnom okruženju: u privatnim stanovima, dvorištima i ateljeima, kreirajući obimnu seriju od devedeset takozvanih Freundschaftsbilder (slika prijateljstva) na kojima je potom izvršio slikarske intervencije.
Početnu zamisao da za svoje aktove sa jasnom referencom na značajna skulpturalna i likovna dela gotike, romantike i renesanse pozove internacionalne umetnike, Ervin Vurm je odbacio u korist saradnje sa ljudima koje dobro poznaje, pozivajući se na lagodnost rada sa poznanicima i prijateljima.
„De profundis” je za autsajdere galerija anonimnih (ostarelih) muških aktova jer je bez dobrog poznavanja austrijske, prevashodno slikarske, scene nemoguće znati ko se krije iza krštenih imena Manfred, Hans ili Fric. Jedino je teško ne prepoznati sedu bradu i trbuh Hermana Niča koji ujedno, pored Franca Vesta, ostaje pošteđen „Adamovog kostima”.
„Spremnost na ružnoću” i „hrabrost prikazati se u nelaskavom svetlu” neki su od glasnih komentara koji idu koliko na Vurmovu, toliko i na adrese portretisanih umetnika. Omlohavljeni mišići, smežurana koža, nabubreli trbusi i maljavost na neželjenim delovima tela dominiraju fotografijama koje umetnik obrađuje akril bojama.
U ovom procesu „preobličavanja” tela, Vurm naglašava različite delove anatomije, ponekad se koncentrišući samo na jedan detalj na licu, na struk ili torzo, a u nekim slučajevima najintimniji organ zauzima centralno mesto kompozicije.
Umetnik ne pošteđuje ni svoje telo kome u dva slučaja, prekrajanjem kontura četkicom, daje tipično ženske obline, a u osamnaestodelnoj seriji autoportreta plavom tintom na papiru, uočavamo jasne paralele sa, na primer, Direrovim aktom-autoportretom nastalim oko 1500. ili sa Mikelanđelovom skicom za Pijetu (1530–1536).
Teatralnost je jedna od glavnih komponenti serije „De profundis” koja se najviše okreće gotičkim interpretacijama ljudskog tela i, po Vurmu, neprihvatljivoj ideji da je samo umetnik koji pati umetnik koji zaslužuje čast i slavu. Čulnost i „gola istina” zamenjuju asketizam i skrušenost – iako su poze sa originalnih uzora iz perioda gotike i renesanse zadržane, Vurmovi modeli su u svoj svojoj nagoj ranjivosti ostavljeni na nemilost kritičkom oku posmatrača.
Uznemirenost je najblaži osećaj koji će obuzeti tipičnu „konzumentsku dušu” na izložbi Ervina Vurma – momenat u kome živimo od nas zahteva da se privolimo strogim idealima lepote prema kojima je samo mršavo, sportsko ili kozmetički perfekcionirano telo prihvatljivo za javno izlaganje. Kod Vurma – zbog načina na koji barata sa dvodimenzionalnošću pokušavajući da joj doda nijansu materijalne opipljivosti – intervencije još uvek jasno upućuju na to da je prevashodno vajar.
Naziv izložbe „De profundis” potiče od istoimenog pisma Oskara Vajlda koje je kao zatočenik na odsluženju dvogodišnje kazne u tamnici u Redingu napisao svome ljubavniku lordu Alfredu Daglasu.
„De profundis” je zapravo početak 130. psalma – „Iz dubine vičem k tebi, Gospode” (na latinskom: „de profundis clamo at de domine”) koji je sem Vajlda inspirisao kompozitore poput Franca Lista, Kristoga Vilibalda Gluka, Johana Sebastijana Baha i Feliksa Mendelsona. Motivisao je i Georga Trakla za jednu od najmračnijih pesama koje je ikada napisao.
Izložba traje do 17. februara.
Marina Rihter
objavljeno: 03/02/2013
