Izvor: Politika, 23.Avg.2014, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hrista ne možemo da zamislimo na konju
Ponekad verujem da je moj život fikcija. Živim ga, ali i izmišljam. Verujem da je fikcija u mojim pričama verodostojnija od ma koje realnosti
Kulturni centar Novog Sada, u ediciji „Anagram”, objavio je novu zbirku priča Jovice Aćina (1946), pod naslovom „Jevanđelje po magarcu i druge priče o sitnim svetim trenucima”. Još od prvih knjiga priča, ističe u pogovoru Đorđe Despić, na raznovrsnoj srpskoj proznoj sceni, Aćin je sebi obezbedio poetički specifično >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i upečatljivo mesto. Njegov prozni opus, barem dosad, ističe se doslednim negovanjem kraćih proznih formi.
Knjiga nosi naslov „Jevanđelje po magarcu”. Da li je to negiranje svega svetog, ili je reč samo o ironijskom pogledu na svet?
Ne, nije reč o negiranju svetog. Naprotiv, tragao sam za manje vidljivim ili čak nevidljivim pojavama svetog. Rekao bih, štaviše, da sam se prepuštao munjevitim bleskovima svetog u našem životu. Takve epifanije se odigravaju kad najmanje očekujemo, u nekom susretu, recimo kao što se pripovedaču dogodilo na groblju na Korzici ili, na drugom, u Maroku, a koja ga podsećaju na groblje iz njegovog detinjstva, u Banatu. Odjednom prosijaju na nekom skrovitom, bliskom ili dalekom mestu, ponekad u trenucima kad pomišljamo da smo se potpuno pogubili u vremenu, kad kao da smo lišeni smisla trajanja. S druge strane, naslov nije ni ironičan. Hrista ne možemo da zamislimo da jaše na konju. On oseća bliskost sa onima koji su ponižavani i omalovažavani. Zato u Jerusalim, gde će biti razapet, ulazi na magarcu, okićenom palmovim granama. Taj događaj ovde proslavljamo kao Vrbicu. Ako ćemo pravo, zašto ne bismo više verovali onome što magarac ima da nam kaže o Isusovim rečima i delima, nego kanonizovanim autorima. Isusov magarac, baš kao i neki drugi magarac, može biti navodno priglup, ali je istovremeno i čudesan, i ne laže, ne vodi politiku. Njegovo njakanje je još jedno tajno jevanđelje, najava osveženja, jevanđelje bezmerne ljubavi.
Bliska vam je ideja fragmentarnog doživljaja sveta. Kako se od fragmenata pravi celina?
Smatram da je svet, u osnovi, fragmentaran. Njegova istina je rasejana u milion komadića, koje potom mi sastavljamo ovako ili onako, a istina nam, pri tome, dabome, izmiče i onda je mi nadoknađujemo raznim totalnim filozofijama, a još češće mitologijama i ideologijama. Kad je reč o mojim pričama, ako nam je toliko stalo do celine, ona nastaje u magiji čitanja. Priče su poput kaleidoskopa. Mogu da se menjaju sa svakim čitanjem, i u tome je njihova čar, njihova istina je uvek raznolika.
Šta je danas postmodernistička priča?
To je priča koja se ne stidi da je priča. Odbija da se predstavlja kao dar koji nam je pao s neba, nego otkriva sopstvenu konstrukciju, slobodno se, u svemu, i u oblicima i u sadržajima, predaje imaginaciji, koja se naposletku pokazuje kao životvorna. Ako vapimo za iskrenošću, onda ću da kažem da nema iskrenije stvari od postmoderne priče u prostranstvima književnog govora.
Jedna od priča je i svojevrsni omaž V. G. Zebaldu. Šta vas spaja sa ovim nemačkim piscem?
Najpre susret na već spomenutom korzičkom groblju, zatim predanost delu Franca Kafke i, možda najviše, vrtoglavica mnogih pripovedačkih modulacija kojima se Zebald diskretno i efektno služi. Sve što se dešava, postoji samo zato što je ispričano. Volim da u pripovedanju vidim jednostavno poveravanje drugome, ne mareći da li će to biti rečeno kao putopis, biografija, istorija, studija. To nalazim kod Zebalda.
U vašim pričama prepliću se putopisni, dokumentarni, esejistički elementi. Koliko je u njima fikcije, a koliko autobiografskog?
Ne znam. Ponekad verujem da je moj život fikcija. Živim ga, ali i izmišljam. Verujem da je fikcija u mojim pričama verodostojnija od ma koje realnosti. Otuda su moje priče veoma realistične, jer je u njima neko drugi, a taj drugi živi moj život dok ja stvaram njegov. To zvuči zapetljano, ali je surova stvarnost ta koja je, nekako slutim, kadra da i čitaoca i mene često zasmeje do suza.
Išli ste stazama Flobera, Remboa, Frojda... Šta ste novo otkrili?
Da više ne možemo, niti smemo bez pomenutih. Uče nas kako da preživimo muke kojima su oni bili izloženi, a to mogu biti i naše muke. Zanimljivo je da sam u tom učenju osećao duboku radost. Osećao sam radost dok sam hodio stazama onih pre mene. U stvari, nisam sledio njihove staze, nego sam lutao zajedno s njima, i dospevao do neizrecivih iskustava.
U preplitanju realnog i imaginarnog – imaginarno, ponekad, deluje ubedljivije od realnog?
Tako je, jer se u imaginaciji skriva nedokučiva istina realnosti. Kod mene realno podstiče imaginarno, a onda ovo menja realnost. Kad bismo više negovali imaginaciju, bilo bi manje zločina. Zlo u svetu, velikim delom, potiče od nedostatka mašte.
Smrt, kao motiv, prisutna je u mnogim pričama. Tvrdite da su živima mrtvi potrebniji, nego živi mrtvima?
Mrtvi ne iziskuju da ih slavimo. Sećanje na njih nas obogaćuje, upozorava nas na zamke i uliva nam energiju.
Do cilja, kažete, dospevamo jedino ako ga izgubimo. Mi, kao narod, dakle, još imamo šansu, jer smo sve svoje ciljeve odavno pogubili?
Pitanje kao da priziva pritajene elemente apsurda u mojim pričama. Da, ako u nama duh i humor jenjavaju, obrali smo bostan, koji je ove godine baš rodio, mada je sve manje onih koji mogu da ga kupe. Uostalom, ne kažem to ja, to su reči lika iz priče, lika koji priča. Sklon sam da se s njim, ma koliko on ovaj put bio ironičan, donekle složim. Znate za izreku: „Ko pogodi cilj, promaši sve ostalo”. Da, imamo šansu, ako ne dopustimo da nas sami ciljevi progutaju. Dobro, pogubili smo ciljeve, ali mi je nekako strašnije što smo i samu šansu negde zaturili, pa je sad u mraku, koji ovde brzo pada, tražimo. Uz to, neizbežno, ide i dilema: da li da odustanemo od daljnjeg pipkanja ili da nastavimo. Uostalom, nije nam ni obećano da ćemo ponovo otkriti ono što smo bahato zaturili.
----------------------------------------------
Globalizacijsko jednoumlje
U kakvoj su vezi pisani tekst, slika i muzika. Imaju li neki zajednički jezik?
Iako su im jezici različiti, njihov vidokrug može biti zajednički. Pobuđuju u nama stvaralačku snagu. Šta bismo bez nje, bez dragocene invencije, bez novih ideja koje ona nedri? Ali ona nije bez neprijatelja. On se zove globalizacijsko jednoumlje, čiji kratkovidi interesi prete čovekovom opstanku, pa i opstanku cele planete. Taj sve moćniji neprijatelj danas je sve osioniji i vodi nas u propast. Ipak, dokle god smo u stanju da stvaramo, poraz nije konačan.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 24.08.2014.
