Izvor: Blic, 25.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hitna odmoć
Hitna odmoć
Osveženi 'Poligraf' (B92) – emisija u kojoj Jugoslav Ćosić nastavlja da demonstrira najređu vrstu TV novinarstva, onu koja podrazumeva punu obaveštenost, integritet, dinamiku i uvek odgovarajuću meru odnosa prema sagovornicima – reagovao je ne samo u besprekornom tajmingu, nego i na način prilagođen osetljivosti teme u slučaju afere u Hitnoj pomoći. Razgovor sa dr. Borkom Josifovskim, u međuvremenu smenjenim direktorom ove ustanove, osim što je bio tempiran >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i vođen kako treba (ozbiljan, iskusan novinar nepogrešivo procenjuje ko zaslužuje preslišavanje, a s kim – kao u slučaju dr. Josifovskog – jednostavno treba otvoreno razgovarati) otvorio je mnoga neobično zanimljiva pitanja, na koja je većina medija pokušavala da nađe zadovoljavajuće odgovore protekle nedelje.
U svetlosti do sada iznesenih činjenica, skoro panično munjevita, neprimereno bahata smena dr. Josifovskog sa mesta direktora Hitne pomoći od strane resornog ministra deluje u najmanju ruku skandalozno. Jer u čemu je krivica, ili makar propust istaknutog stručnjaka i rukovodioca ustanove od najveće društvene važnosti na čiji rad – dok igra nije krenula – nije bilo nikakvih zamerki? Što je, bez konsultacija, javno i direktno ukazao na mogućnost postojanja uznemirujućih zloupotreba od strane najmanje dvojice kolega?
Što je, posredno, postavio pitanje šta je dužnost lekara i koga treba da štiti Ministarstvo: sebe, lekarsku profesiju i etiku, pacijente, ili sve to zajedno, ali – možda – obrnutim redom? Što je uopšte nešto pitao bez pitanja i ukazao na nešto važno bez dozvole? U koliko-toliko ozbiljnoj zemlji bio bi smenjen neko sasvim drugi. Ili bi makar bila ponuđena ostavka u slučaju da bude dokazano da su navodi dr. Josifovskog tačni.
Male slatke obmane
Traje Međnarodni filmski festival u španskom letovalištu San Sebastijan. Tamo ima naših novinara i ponekog filmskog radnika, ali nema srpskog filma u glavnom takmičarskog programu. Nije ga bilo nešto ranije ni na venecijanskom, pre toga ni na kanskom, a početkom godine ni na berlinskom fesivalu. I šta sad? Ništa. Na svakom od njih bilo je nekoliko srpskih filmova u ponudi, ali se selektorima nisu dopali. Kad se osvrnemo na prethodne dve decenije našeg filmskog prisustva na kanskom, venecijanskom i berlinskom festivalu (onaj prvopomenuti, španski, ipak ne pripada prvom redu), osim nekoliko Kusturičinih filmova u Kanu, niko nije prošao, a u Veneciji i Berlinu bio je tek poneko (Makavejev, Samardžić, Karanović). To su surove činjenice.
Čemu ovo podsećanje? Nešto iz neznanja, a nešto i iz potrebe da sebi i autorima ugodimo, u većem delu naših medija (štampanih i elektronskih) stvara se slika kako srpski film trijumfalno obilazi svet i vraća se kući sa slatkim bremenom krupnih priznanja. Naime, u svetu ima oko 700 međunarodnih filmskih festivala, a na njima se ukupno dodeli možda i dve hiljade nagrada. I onda iz nekog dela sveta stigne vest, najčešće uz pomoć samih nagrađenih autora, da je osvojeno neko krupno priznanje.
To se nekritički prenese bez nagoveštaja celokupnog konteksta.
Često iz novinskih odjeka i reagovanja uopšte ne možemo da dokučimo kakav je redosled nagrada na dotičnom festivalu. Ponekad je reč o nekim plaketama bez ikakve težine. I onda se to u nas plasira kao da je taj deo sveta pao na teme. Bez zrna kritičnosti, sve postaje podjednako važno, ili, tačnije govoreći, nevažno.
Tri kruga i kamion
'Kargo Sofija - Beograd', 'Jalova zemlja' i 'Samo izgleda da sam mrtav'
Iz dosadašnjeg programa Bitefa, izvedene su već dve trećine predstava, kao neka vrsta zasebne celine izdvajaju se tri predstave. Reč je o projektima izrazito dominantne formalne strukture koji su, s druge strane, tematski prilično različiti. Najpre je reč o predstavi 'Kargo Sofija - Beograd' Stefana Kaegija, u kojoj se publika vozi u kamionu i kroz providan zid prikolice u kojoj je smeštena posmatra ulice grada mestimično 'ometana' video snimkom nekog evropskog mesta kroz koje kao putuje. Ovde je u suštini reč o svojevrsnoj teatralizaciji prostora, zapravo tipičnom postupku redi meda. Kamion kojim smo se vozili bio bi, naime, samo običan kamion koji svakodnevno pravi gužu na ulicama grada, da nije teorije u koju je umotan. Nešto poput Dišanovog pisoara.
'Jalova zemlja', kompanije 'Dakar' iz Amsterdama, predstava odigrana na obali Dunava nizvodno od Kalemegdana, takođe pripada krugu ostvarenja insipirisanih performansom ili sličnom programskom akcijom iz domena vizuelnih umetnosti. Grupa nepoznatih ljudi, koju zatičemo na ovoj jalovoj zemlji, kao da nije sa ove planete, baš kao i prostor gde se ovaj preformans izvodi. Na peskovitoj obali Dunava, naime, grupa ljudi će se međusobno istrebiti do poslednjeg, pri čemu autori ne ulaze u razloge, motive ili povode za to. No, bez obzira na to što je reč o zbivanju, predstava 'Jalova zemlja' je pre citat Munkovog 'Krika' nego nekog teatarskog uzora.
Treća predstava iz ovog kruga 'Samo izgleda da sam mrtav', vizuelne umetnice Kirsten Dehlholm, izraziti je primer formalističkog fundamentalizma. 'Samo izgleda...' je zapravo koncert Danskog nacionalnog hora, ilustrovan izrazito stilizovanim prizorima koji, ako je verovati na reč propratnom materijalu, predstavljaju Andersenove snove i strahove.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
