Izvor: Politika, 13.Avg.2010, 23:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Histrioni u gradu despota
Svaki grad u Srbiji je u traganju za kulturnim identitetom, kopa se po prošlosti, vade se iz nje važna imena, često i glumaca. Grad Smederevo ima moćnu srednjovekovnu tvrđavu na reci. Ona je pozornica za velike spektakle, ali i za male forme; tu se više programa mogu istovremeno događati. Za hiljade gledalaca ima mesta među ovim zidinama. Pozorište i istorija ovde se prožimaju – kaže Branislava Liješević
Što nema u Beogradu ima na Dunavu malo nizvodno – unutar >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zidina starog smederevskog grada. Tamo je ove nedelje počeo drugi „Tvrđava teatar”, jedini ambijentalni festival u Srbiji. Prikazan brojevima, to je: 10 pozorišnih dana, 12 predstava, iz četiri zemlje i – nadaju se ovi letnji „gospodari” tvrđave – reke gledalaca, baš kao i one prošle, debitantske godine. Pa čak i malo više, jer je više i tribina u gledalištu. – Umetnički direktor i selektor festivala je Branislava Liješević, koja je ponovo u svom omiljenom ambijentu letnjih pozornica i neprestanog traganja da se za njih pronađu najbolja i najatraktivnija mesta. I ona sama, u svojoj karijeri, promenila je više značajnih mesta u kulturi, ali ono najbolje, ili se to nama tako čini, zove se „Budva Grad teatar”. Znalo se nekad: kad pomenete taj festival, prva asocijacija je ime Branislave Liješević.
Da li Vi to „gradite” neki novi „Grad teatar”, samo na reci?
Tvrđavu kraj Dunava kao dobru festivalsku lokaciju prepoznali su Vida Ognjenović i gradonačelnik Smedereva Predrag Umičević, a mene su pozvali da se u to uključim. Šta će dalje biti, videćemo kad ova kriza prođe. Na prostoru bivše Jugoslavije Srbija je jedina zemlja koja, do prošle godine, nije imala ambijentalni festival. Šteta, kad već postoji toliko atraktivnih mesta koja kao da vapiju za takvim dešavanjima. Svaki grad u Srbiji je u traganju za kulturnim identitetom, kopa se po prošlosti, vade se iz nje važna imena, često i glumaca. I otud dani Žanke Stokić, Milivoja Živanovića, Zorana Radmilovića... Grad Smederevo, međutim, ima jednu ogromnu prednost: moćnu srednjovekovnu tvrđavu na reci, sa izvanrednim festivalskim predispozicijama. Ona je pozornica za velike spektakle, ali i za male forme; tu se više programa mogu istovremeno događati. Za hiljade gledalaca ima mesta među ovim zidinama. Valjda pola Smedereva moglo bi tu stati. Glavna scena „Tvrđava teatra” je Mali grad, tamo gde je nekad bio dvorac despota Đurđa Brankovića. Pozorište i istorija ovde se prožimaju.
U tmini vekova nazire se i pozorište u ovom „utvrđenom gradu” na Dunavu.Kakve su šanse da se u tim utvrdama i danas pojavi jedan bujan kulturni život?
Kada je Smederevo bilo prestoni grad, u njemu je bilo i – pozorišta u gostima. Dolazile su putujuće družine – glumci, muzičari, akrobate... – i zabavljale narod i, svakako, despota. Grad sa takvom istorijom danas zaslužuje malo više pozorišta. Prateći slogani uz dve prve godine „Tvrđava teatra” – „Odisej se vratio” i „Sviraj to ponovo, Sem” – dovoljno govore koliko mi verujemo da ovaj festival može postati marka u regiji. Ti slogani izvučeni su iz programskog sadržaja: Homerov junak je i naslovni junak spektakla glasovitog „Titanika” iz Minstera, neverbalne predstave koju je lane publika u tvrđavi izvanredno primila, a čuvene reči Bogartovog Rika u filmu „Kazablanka” naslov su festivalske predstave iz produkcije beogradskog BDP-a. Ali Rik ne bi rekao Semu da svira ponovo da ne misli da on to radi jako dobro. Iz istih razloga, evo nas i ovoga leta na tvrđavi, sa tom mitskom filmskom rečenicom u zaglavlju. Kad kriza prođe, tek tada se može istinski govoriti o perspektivama festivala u kome ima mesta i za druge umetnosti. Ja sam optimista, na predstavama je i publika iz drugih gradova, u Smederevu se već vide prvi znaci takozvanog festivalskog turizma.
Zar nisu danas u Budvi turizam i festival prilično neiskreni partneri?
Tako se desilo. Zidine su tamo zauzete, ali ne od umetnika. Stari grad, nekad oazu kulture, okupirali su privatnici. Turizam je proždrljivo progutao svoj najbolji proizvod, taj najslađi kolač. Manevri u kulturi sada su ograničeni, a galama i buka remete predstave. Upravo je tišina jedna od festivalskih prednosti Smedereva. Ja verujem da se takva Budva ovde na Dunavu neće ponoviti.
A šta će se iz festivalske formule „Grad teatra” ponoviti u ovoj staroj-novoj Tvrđavi?
Ovakvi festivali uvek žele i sopstvenu produkciju. Sačekajmo da kriza protutnji, pa da i Smederevo vidi takvu predstavu. To su oni pravi događaji, samo puno koštaju. I ovde tragamo za različitim scenskim prostorima, za najboljim uglovima i vizurama. Zanimljiv je, naravno, i Dunav, ali i rečica Jezava, koja se tu u njega uliva. Zamislite, na jednoj obali glumci, na drugoj publika. To je uvek zanimljivo. Desi se ponekad da imate sjajan tekst, reditelja i glumce, ali ako ne postoji magija nema ni dobre predstave. Mi smo u traženju i tog puta do magije u Smederevskoj tvrđavi i okolini.
Letnji festivali, sa svim svojim mogućnostima i izazovima, Vama kao da su u krvi... ?
Jednom sam studentima FDU rekla kako bih i na ledini, ili livadi, mogla da organizujem festival. Mislim da za to posedujem dve važne stvari – iskustvo i ljubav za pozorište. U Budvi sam obilazila i okoliš u potrazi za dobrim pozorišnim ambijentima. Zato su predstave izvođene i na ostrvu, na plaži, u brdu, u maslinjaku, da bi u „Ivanovu”, u režiji Nikite Milivojevića, masline igrale breze... Divna je ta igra otkrivanja scena svuda oko nas, ali je isto tako važno da u svemu tome grad stoji uz vas. Gradonačelnik Smedereva je najaktivniji član našeg saveta. Takve stvari važnije su od finansijskih sredstava, jer ako nema podrške grada nema ni festivala. Staro je pravilo.
Kao selektor, šta ste imali prvo na umu pripremajući ovo pozorišno leto u Smederevu?
Ovogodišnju selekciju gradila sam tako da uz ozbiljne predstave po temi, edukativne i za starije i za mlade, dovedem ovde i komedije koje dobro prolaze. Leto je, i tada važe neka druga pravila u pozorištu. Zato je važno kako baratate sa tim sezonskim programom. Ne sme se zaboraviti da je u toj letnjoj publici i puno onih koji retko posećuju pozorište, a u konkretnom slučaju treba znati da grad Smederevo nema profesionalni teatar. Publika na letnjim festivalima rasterećena je onog poznatog straha od oficijelnog pozorišta, obavezne garderobe i sličnih stvari. Sve je ovde neobavezno, u teatar se može i u kratkim pantalonama, sve je lakše i demokratičnije. U „Grad teatru”, sećam se, publika sa japankama na nogama stajala je pored jednog Ronalda Harvuda, koji je dobio Oskara za scenario, ili Đerđa Konrada i slične veličine. Rasterujući strah kod gledaoca, vi tako regrutujete i novu publiku. Prema tome, dobro došli u tvrđavu!
Kako izgleda omiljeno pozorište Branislave Liješević?
Volim moderno, istraživačko pozorište, posebno nemačko. U toj zemlji puno je reditelja koji rade na drugi način i kod kojih je suština stavljena u prvi plan, što doprinosi da i njihovi izvanredni glumci ostvaruju istinske kreacije. Raduje me kada vidim da naši mladi reditelji usvajaju taj nov način postavke predstave, koji se već dobro primio među slovenačkim umetnicima. Lepo je na pozornici prepoznati i ozbiljan rad sa glumcima, a ne samo aranžiranje scene. Pomenuti uticaji su i zbog toga i te kako značajni.
----------------------------------------------
Festivali i depresiju leče
Bio jednom u Budvi onaj divni, optimistični slogan – „Mašta na vlasti”, poruka upućena uz prvi festival „Grad teatar”. Kako vam se to vreme mašte danas čini?
Pa, čini mi se da sam, baveći se ovim festivalom, izlečila depresiju koja je počela da me obuzima. Dotad sam bila upravnik biblioteke, a zime na moru mogu biti strašno duge i kišovite. I to se ponekad kao oblak nadvije nad vašim životom. Srećom, Budva 1987. dobija svoj „Grad teatar” i ja sam od samog početka bila u svemu tome. Suočena sa takvom koncentracijom predstava koje su stizale u Budvu, ja sam odjednom postala druga osoba. Osećala sam se kao da sam ponovo u Beogradu, iz kojeg sam došla u nekad znatno manju i tišu Budvu. Pred nama se ukazala jedna nova kulturna panorama. Ovde se, pored ostalih stvari, predstavljaju poznata rediteljska imena: Ristić, Kokotovićka, Dušan Jovanović, Mijač, Ognjenovićka, Milivojević... Svi ti događaji menjali su lice jednog objektivno malog grada, čiji sam direktor festivala postala 1990. i ostala to do 2001. godine.
Muharem Šehović
objavljeno: 14/08/2010
