Izvor: Politika, 05.Nov.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hipertrofirani turbo-folk
Karleušinu muziku smatram pogubnom za zdrav razum i kreativno mišljenje, a njene estetske nazore doživljavam kao priličnu dekadenciju lepotnih ideala. Potpuno je sporna, ali, ne i neočekivana, argumentacija kojom Paković na najneverovatniji mogući način spaja nespojivo i poredi neuporedivo
Već duže vreme živim u nekoj vrsti dobrovoljne informacione izolacije i izopštenosti od medijske svakodnevice. Ne čitam novine (osim ponekad „Politikin” Kulturni dodatak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ), ne gledam dnevnike, ne pratim direktne prenose, bilo da se radi o sportskim događajima, sednicama Skupštine ili polemičkim emisijama. Život je dovoljno nasilan i bez ovih sadržaja, a informacije svakako, na ovaj ili onaj način, hteli vi to ili ne, dospeju do vas.
Tako je bilo i sa tekstom koji je povod ovog mog, nadam se kratkotrajnog, izlaska iz „ilegale“. Bilo bi mi lakše da ga nisam ni videla, ali on je objavljen baš u onim, gorenavedenim novinama, koje predstavljaju izuzetak od uzdržanosti i distance koju imam prema medijima.
Radi se o tekstu Zlatka Pakovića, „Jelena Karleuša“, koji, najblaže rečeno, predstavlja oličenje svekolike degradacije dostojanstva i autonomije intelektualnog mišljenja.
Ono što vređa u pomenutom tekstu nije toliko činjenica da njegov autor veliča jednu turbo-folk divu (neka mi oprosti gospodin Paković, ali ono što izvodi JK jeste jedan hipertrofirani turbo-folk spektakl, čija urbanost samo odslikava pravac kretanja istorijskih procesa, ali ga suštinski ne menja).Moram da naglasim i to da nemam ništa lično protiv gospođe Karleuše, mada, a to ne mogu da prećutim, njenu muziku smatram pogubnom za zdrav razum i kreativno mišljenje, a njene estetske nazore doživljavam kao priličnu dekadenciju lepotnih ideala, ali, o ukusima ne vredi raspravljati! Potpuno je sporna, ali, u svetlu Pakovićevih stilskih manira, ne i neočekivana, argumentacija kojom, ovaj površni analitičar religije, sociologije, muzikologije i ko zna čega sve još što je u tekstu „dohvatio“, na najneverovatniji mogući način spaja nespojivo i poredi neuporedivo.
Međutim, glavni razlog uznemirenosti ovim tekstom leži u činjenici da je on objavljen upravo u „Politikinom” Kulturnom dodatku, doskorašnjoj oazi alternativnog, kreativnog, svakodnevne politike oslobođenog, intelektualnog mišljenja!
Kada sam pre nekoliko godina uredništvu Kulturnog dodatka ponudila svoj kritički osvrt na Koncert decenije, koji je Svetlana Ceca Ražnatović održala na beogradskoj Marakani, ispred, ne sećam se više koliko stotina hiljada gledalaca, odgovoreno mi je da redakcija smatra da Kulturni dodatak treba da ostane izvan ovakvih događanja, da se o njima dovoljno piše i govori u drugim medijima itd. Pozdravila sam ovakav stav i objavila tekst u drugim dnevnim novinama.
Šta se desilo u međuvremenu sa konceptom ovog lista?
Osnovno pitanje koje iz ovoga proističe upućeno je stoga i redakciji Kulturnog dodatka i gospodinu Pakoviću, a u vezi je sa nadnaslovom teksta, odnosno, naslovom rubrike u kojoj je objavljen: Intelektualac u tranziciji. Bilo bi, čini mi se, neophodno i svima korisno da razjasnimo na koga ili na šta se ovo određenje odnosi? Da li je u tranziciji intelektualac ili intelekt i šta možemo očekivati kao epilog ovog, u našoj situaciji, unedogled produženog liminalnog stanja?
Da li je u tranziciji Zlatko Paković, čiji se intelekt, ili jako dobro prilagođava zakonima novog medijskog i, ko zna kakvog još, tržišta, ili, kao uostalom i mnogi drugi, biva zarobljen u nemogućnosti razlikovanja relevantnog i aktuelnog, suštinskog i sporednog, profesionalnog i diletantskog?
Da li je u tranziciji Kulturni dodatak (a sa njim i čitava kultura) koji pristaje na brisanje razlika između elitne i popularne kulture i odriče se kritičke distance i mogućnosti da svojim medijskim autoritetom stavi makar i simbolični veto na vulgarizaciju ovo malo preostalog smisla? Zar je postalo tako teško i opasno dodati prefiks NE(kultura) pojavama koje ga, sudeći po ciljevima i posledicama, zaslužuju?
I na kraju, da li smo u tranziciji mi – sa ove strane novina/ekrana, koji bi trebalo da prihvatimo da degenerativne mutirane kulturne vrednosti postaju naša bezalternativna stvarnost, da smo primorani da ustuknemo pred nasiljem postmodernog humanizma, lažne egalitarizacije društva i do krajnosti instrumentalizovane ideje slobode koja vređa samu srž ljudskog bića bez obzira na njegovo nacionalno, patriotsko, individualno, kolektivno, religijsko, ideološko, seksualno i svako drugo samoodređenje?
Bogata antropološka literatura i metodološki instrumentarij mogu nam pomoći u čitanju tranzicije kao liminalnog stanja između dva kulturna modela. Ovo stanje je, po mnogo čemu uporedivo sa liminalnim fazama ritualnih obreda prelaza, koje karakteriše inverzija svakodnevice, dozvola nesvakidašnjeg ponašanja, svojevrsnog haosa i dekadencije. Sasvim primenljivo na našu dugotrajnu tranzicionu epopeju.
No, nakon ovih graničnih iskustava, nastupa faza reagregacije – povratka inicijanata u svakodnevicu, samo u novoj društvenoj ulozi. Kroz ritual simbolično umire stari čovek, a rađa se novi. Ishod rituala je sasvim izvestan, dok, međutim, ishod tekuće, i od strane gospodina Pakovića predložene, intelektualne tranzicije, nije, ili se ja samo plašim da priznam da jeste?
Dr Aleksandra Pavićević
Autorka je naučni saradnik Etnografskog instituta SANU
objavljeno: 06.11.2010.
