Izvor: Blic, 31.Jan.2012, 19:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Heroine srpske umetnosti
Kao prateći program izložbe “Slika u ogledalu - Katarina Ivanović” organizovane povodom dvesta godina od rođenja prve srpske slikarke, mladi kustosi Višnja Kisić (iz odeljenja za stranu umetnost) i Ivan Stanić (koautor izložbe) osmislili su u Atrijumu Narodnog muzeja u Beogradu nesvakidašnju tribinu “Heroine kao simbol nacije - da li postoje i na šta mislimo kada govorimo o njima”.
Izložba počinje večeras (18), a govoriće istoričari umetnosti Katarina Mitrović >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i Saša Janić i dramaturzi Olga Dimitrijević i Boban Jevtić.
Cilj tribine je da otvori diskusiju na temu fenomena heroine, koji se često susreće u literaturi i javnosti uz ime umetnice Katarine Ivanović, kroz "ponovo sagledavanje i upoređivanje društvenih prilika XIX i XXI veka”, najavljuju organizatori.
Večeras nas, dakle, očekuju odgovori na sledeća pitanja: Šta je u XIX veku značilo biti heroina? Šta je to značilo za Katarinu i šta se od nje očekivalo? Ko su heroine danas?
"Blic” je u razgovoru s mladim kustosima, kao i Petrom Petrovićem koji u Narodnom muzeju odavno vodi zbirku jugoslovenskog slikarstva XVIII i XIX veka, pokušao da napravi i malu top listu naših heroina - slikarki, počevši upravo od Katarine Ivanović.
Katarina Ivanović
"Čvrsta odluka da se posveti slikarstvu primorala je njene ugledne roditelje da je upute na studije u Peštu, pa u Beč, ali Srbija, u kojoj tek niče građanska klasa, nema za nju dovoljno sluha”, navodi Petar Petrović. Katarina (1811-1882) je uvela u srpsko slikarstvo mrtvu prirodu i žanr scene, naslikala nekoliko izvanrednih portreta, ali iz podatka da je većinu dela poklonila Narodnom muzeju Ivan Stanić izvodi zaključak da je živela „neprimereno svom znanju, u Srbiji koja joj je opet dozvoljavala da se profiliše kao slikarka”.
Beta Vukanović
Iako je rođena 1872. u Bambergu (Nemačka) kao Babet Bahmajer, upoznavši Ristu Vukanovića u slikarskoj školi kod Antona Ažbea u Minhenu, udala se za njega i zajedno stižu u Beograd, grad - govorilo se - u kome nema mesta umetnosti. Ipak, bračni par dobija od Ministarstva prosvete dozvolu da nasledi prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Kirila Kutlika. Od posledica ranjavanja na bojištu, Rista umire 1918, ali mlada udovica se ne vraća u Nemačku, već ostaje u Srbiji, radi na podizanju obrazovanja žena, i "osećajući se Srpkinjom odbija nemačku pomoć u toku okupacije”, primećuje Petrović obrazlažući da biti heroina znači založiti i svoju čast za nešto”.
Nadežda Petrović
Heroina "nesvakidašnjeg formata”, smatra Višnja Kisić, "koja se aktivno bori za poziciju slikarstva u Srbiji, i stilski i tematski. Ona kistom veliča svoju naciju, ona pomaže vojnicima na frontu, ona gine za otadžbinu...”. Istovremeno, boraveći u Parizu - podseća Petar Petrović - "Nadežda od usta odvaja za boje". Intelektualci su oduvek u Srbiji bili na ivici egzistencije, ali to ih nije sprečavalo da se bore za ideale. Upravo u toj činjenici vidim da je Nadežda (1873-1915), osnivač Prvog jugoslovenskog udruženja umetnika „Lada", naša heroina koja je od mladosti znala šta hoće, kad je majci pisala "ja neću da budem žena, hoću da budem slikarka”.
Milena Pavlović Barili
Milena Pavlović Barili (1909-1945) bila je umetnica bez zadrške. Studirala je u Beogradu i Minhenu, izlagala po svetu, bila višestruko talentovana (pisala stihove, govorila šest jezika), ali u zemlji u kojoj je rođena posao nije mogla da nađe. Zato je u potrazi za srećom, krenula put Amerike lebdeći između svoje dve domovine - Srbije i Italije. Posvećenik u svom poslu, čak i kad se u Americi bavila modnim crtežom, profesionalac do nesrećnog pada s konja, Milena je bila netipična naša heroina - dama čijoj su se otmenosti u svetu divili, slikarka delom plave krvi.
Zora Petrović
Profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, profesor crtanja u Drugoj ženskoj gimnaziji. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1961), laureat Oktobarske nagrade (1956), Ordena Svetog Save i Ordena rada Prvog reda, velikim formatima, intenzivnim koloritom i gestualnošću u njenim slikama ističe se anksioznost i egzistencijalni nemir koji se tokom istorije umetnosti redovno javljaju kao izraz napetog odnosa čoveka sa sobom i svetom u kojem živi. Zato su za Zoru Petrović (1894-1962) iskrenost umetničkog čina i istinitost slike u smislu istovetnosti karaktera predstave i objekta predstavljanja, bili neophodni uslovi slikarstva i garant čitavog niza vrednosti koje su istovremeno bile kako likovne, tako i moralne i humane.
Povezane vesti: Tribina u Narodnom muzeju na temu "Heroine kao simbol nacije" Prva dama srpskog slikarstva 19. veka
.jpg)
