Izvor: Blic, 19.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hamlet, šehzade
Hamlet, šehzade
V. Šekspir 'Hamlet', režija Haris Pašović,
produkcija 'Space produktions', Sarajevo
Svoju intepretaciju Šekspirovog 'Hamleta' poznati sarajevski reditelj smestio je u prostor za koji se u programu tvrdi da je turski dvor. Prostor za igru, definisan orijetalnim zavesama, zanimljivo je i dovoljno određenje mesta i vremene radnje, relaksiran elementom nameštaja koji najviše podseća na nargile. Sledeće pomeranje sastojalo se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u adaptaciji onoga dela Šekspirovog komada koji se odnosi na konvenciju - sve titule, načini oslovljavanja, pozdravi i slično, zamenjeni su turskim rečima koje su sada u zvaničnoj upotrebi u BiH.
Međutim, sarajevski 'Hamlet' je istorijska tragedija koja je bila prilično neubedljivo odigrana. U predstavi, naime, najbolje funkcionišu takozvane vojničke relacije: recimo, Hamletov odnos sa Gildersternom i Rozekrancom, pozicija Laerta svedena je na još jednoznačniji odnos koji neće mnogo promeniti ni preinačavanje Fortinbransa u mogulsku princezu, dok je Hamletov odnos prema Klaudiju i Gertrudi više izražavao stav prema vrhu vlasti nego prema oceubici. Zbog toga je u drugom planu ostao, recimo, Hamletov odnos prema Ofeliji, skoro da je nebitno da je ona uopšte, i zašto je poludela i tako dalje. S obzirom na to da reditelj u prostor (i vreme) osmanlijskog dvora iknorporira strano telo (evropski teatar) predstava ima dvostruki efekat, niz zanimljivo rešenih mesta (mišolovka ili scena na groblju) koja potom generalno ne funkcionišu. Slično je i sa igrom glumaca. Miodrag Krivokapić (Grobar) ili Slaven Knezović (Polonije) i, naročito, Zana Marjanović kao Ofelija, uspela su mesta projekta nasuprot kojih stoje izrazito neubedljivi Frano Mašković kao Klaudije ili Damjana Černe kao Gertruda.
Krunsko pitanje, ipak, jeste: Ko je Pašovićev Hamlet? Omeđen i određen izvrsnom zvučnom kulisom on, naime, uglavnom asocira na mladog muslimana visokog roda i ako je to bio cilj, onda je Amar Selimović kao Hamlet šehzade bio ubedljiv.
Veliko i malo oko
Dva oka u glavi, dve, nadam se, buduće samostalne države, ne samo što su razroka, nego su i različitih veličina. Ovo, razume se, nije normalna pojava. Jedno je veliko, drugo sasvim malo, deset puta manje. Takva životinja ne postoji u prirodi, a ni jedno dete ne bi se igralo ni sa takvim plišanim medom.
Znači li to da je metafora o dva oka glupava i neutemeljena? Znači. Dobar ukus i stilističko književno umeće nalažu da metafora bude duhovita zato što je zamisliva, zato što je moguća iako nije i stvarna. Naše državno-patriotske metafore uglavnom su glupave, poput one o najskupljoj reči. Koja je, u međuvremenu, sasvim pojeftinila.
U predvečerje raskida jedne pogrešne i nepotrebne veze, ostaje pitanje šta će se dogoditi sa kulturom dveju država. Odgovor je krajnje jednostavan: ništa se neće dogoditi. Oni što objavljuju svoje zavičajne spise ovde, radiće to i dalje, sa scena će se govoriti isti oni jezici kao i do sada, a sve ostalo je ionako sasvim malo i ne osobito bitno. Ni do sada, naime, nije bilo problema, osobito sa nižim kulturnim modelima.
Jedna stvar, međutim, biće lakša; više neće biti potrebno da programi nekih festivala, sastavi nekih tela koja odlučuju o nagradama, kao ni samo nagrađivanje budu podložni republičkim ključevima. I jedni i drugi ostaće sami na svojim livadama, moći će izdeliti svoja priznanja, i neće morati jedni drugima da draškaju nacionalne sujete. To će biti pravedno, i to neće više morati da bude posledica kompromisa koji nemaju veze sa samim delima ili kulturnim obrascima.
Sasvim je, naime, svejedno hoće li od jedne provincije nastati dve ili jedna i po: obračun sa palanaštvom više neće biti opterećen zadovoljavanjem druge strane, tolerancijom prema tuđem siromaštvu duha, snižavanjem sopstvenih kriterijumima.
U ponedeljak, bićemo konačno sami sa sobom. Samo da tada ne upadnemo u loše društvo.
Holivudski tobogan
'Nemoguća misija 3'
reditelja Džej Džej Abramsa
Što se više menja, sve je više isto, rekli bi neizlečivi cinici, ali kad je reč o filmu 'Nemoguća misija, 3' (godina proizvodnje 2006, trajanje 126 minuta) ako izuzmemo upotrebu nove digitalne tehnologije i večno mladalački izgled glumca i producenta Toma Kruza, neke bitne stvari su otišle i nešto unazad. Ništa čudno, jer parazitsko potkradanje formule i ikonografije ima svoja ograničenja, a od prve 'Misije' naovamo namnožili su se novi supermeni i čarobnjaci, matriksi, blejdovi, darkmeni, iks-meni i ko sve ne.
Prve dve verzije su potpisala oprobana autorska imena, Brajan de Palma i Džon Vu, i premda ovaj izlet nije nimalo doprineo njihovom filmskom ugledu, barem su nakrcali svoje bankovne račune. Reditelj treće verzije Džej Džej Abrams, novo ime pristiglo iz rada na tv-serijama, uglavnom je tehnički dobro opremio ovu priču o tajnom agentu Itanu Hantu (Tom Kruz), ali nevolja je što je reč o scenariju opterećenom opštim mestima i nečuvenim banalnostima. Sve je tu što je bilo, jurnjava i nadmudrivanja sa svetskim negativcima (ovoga puta glavnog zlotvora igra novi oskarovac Filip Simor Hofman), neverovatne dogodovštine (upad u jezgro Vatikana, Hantov skok padobranom sa šangajskog nebodera u najprometniju ulicu na svetu), upotreba novog naoružanja od kojeg vam se ledi krv u žilama... Avaj, sve vreme sam gledao da li je moj 'seiko' stao.
Prvi deo filma je još i zanimljiv, jer glavni negativac nosi tajanstvenu 'zečju šapu' koju će s nekim razmeniti na najsvetijem mestu katoličanstva. 'Zečja šapa' je hičkokovska mekgafinka, što će reći, uopšte nije bitno o čemu je reč, važno da je gužva neopisiva. A onda je oteta Hantova žena (Mišel Monahan) i bitka se nastavlja sve do Šangaja. Hant je lik bez prošlosti i budućnosti (ako se izuzme moguća 'četvrta misija') a i sve ostalo je dato iz druge i treće ruke. Možda je sve to tako namerno smišljeno i izvedeno. A na gledalištu je da vidi šta će.
