Izvor: Politika, 14.Maj.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hamlet s trubačima
Reditelj je „prodao” sve ideje (od balkanske krčme i orkestra trubača, od kamera i mikrofona koje će pratiti dalji sled događaja na način rijaliti šoua) u prvih pola sata. Posle toga ostao je pred publikom blatnjavi prostor nekog dvorišta sa grobom oca-kralja usred njega
U poslednje vreme stalno upadam u neku gužvu na raznim događajima u Bukureštu. Ponekad toliko da se borim za vazduh.
Tako je bilo nedavno kada je ovde gostovala jedna sasvim posebna dama, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pijanistkinja Elizabeta Leonskaja. Svirala je sa Enesku filharmonijom i dirigentom Hora Andreeskuom, dva Bramsova koncerta, 1. i 2, jedan za drugim, dve večeri uzastopce. Lepota, čvrstina, elegancija, snaga izvođenja se kristalizovala iz stava u stav, pa se Bramsov akademski romantizam rascvetavao, obogaćivao, usložnjavao – stalno kristalno čist, precizan, ali ne i tvrd.
Paralelno, raslo je i zadovoljstvo kao u najposećenijim trenucima Festivala Enesku. (On je ovde nekako mera stvari: pre i posle festivala, kao na festivalu...)
Kada je gospođa Leonskaja, za koju su u programu napisali da je poslednja „velika dama škole sovjetskog pijanizma”, na kraju svog neobično dugog nastupa na sceni podigla svoje elegantne ruke sa klavira a njenih toliko i toliko godina lako poskočilo sa stolice, rumunska publika joj je iz sveg glasa poslala svoje pohvale. Zaslužene. Njoj je ovde zaista dobro. A i nama je bilo s njom, u sali Ateneuma, punoj do poslednjeg i preko poslednjeg mesta.
Nedelju dana kasnije, opet se okupilo mnogo sveta. U divnom dvorcu Mogošoaja, nedaleko od Bukurešta, svirao je sedmočlani ansambl za staru muziku „Anton Pan”. Koncert se održavao u nedelju u pet po podne, po jednom od prvih lepih dana ovog proleća za koje se činilo da nikad neće stići, a publika je odjednom pokuljala odasvud, žurno, skoro uz guranje ulazila u salu. Program je bio naslovljen „Stara rumunska muzika” .
Ansambl za staru muziku, čiji je rukovodilac mladi Konstantin Raileanu, uspeo je da privuče pažnju. Formula: lep ambijent, stara muzika, nacionalne veličine u programu – ne može da izneveri. Publika, pa i rumunska, voli da čuje nešto svoje, pa još staro, pa još iz istorijskog vremena za kojim ili žali, ili mu se divi.
Tako je bilo i ovog puta. Ansambl „Anton Pan” svirao je muzičke zapise trojice kompozitora iz 18. i 19. veka, a među njima i kompozicije Dimitrija Kantemira, naučnika, filozofa, istoričara, lingviste, etnografa, geografa, diplomate, pa i kompozitora i muzikologa.
Kantemir, sin moldavskog vojvode, veliki deo života (1673-1723) proveo je u prinudnom egzilu u Istanbulu, a drugi deo u Rusiji, gde je u Harkovu i umro. Pored svih nauka, turskog, grčkog i još desetak jezika koje je govorio, politike kojom se bavio, ova neverovatno bogata i prosvećena ličnost istoka 18. veka, imao je vremena i za komponovanje. On je naime autor 350 originalnih dela koja pripadaju, po svojim muzičkim karakteristikama, otomanskoj muzičkoj tradiciji više nego ma kojoj drugoj. Na koncertu smo čuli tri „pešrev” makama, melodija sa fiksiranim pravilima komponovanja i izvođenja.
Da li se tome publika i nadala, nije sasvim jasno, mada nije neobično što Kantemirovu muziku danas često izvode orkestri i izvođači koji proučavaju i izvode tradicionalnu tursku muziku.
Da bi program postao više rumunski, na kraju je izvedena himnična dosetka Georgea Učeneskua, kompozitora iz 19. veka, sa elementima komedije del arte i pučkog pozorišta, sa podeljenim i glumljenim ulogama, posvećena nacionalnoj ličnosti Mirči Starom.
Program se odvijao u prostoru Mogošoaje, spomeniku kulture i prijatnom izletištu nadomak Bukurešta. Gradnja ove izvanredne palate koja je bila posed Konstantina Brankoveanua, vlaškog princa i zaštitnika umetnosti i kulture, završena je u prvim godinama 18. veka. Mogošoaja je jedan od reprezentativnih primeraka veoma cenjenog stila u arhitekturi Rumunije, stila koji se opisuje kao spoj renesansne i vizantijske arhitekture i koji nosi ime po Brankoveanu. Sama palata u Mogošoaji bila je krov za ovu porodicu (pre)kratkih 10 godina. Po receptu koji se tokom tih krvavih vekova nije mogao izbeći, a za koji nije bio potreban Šekspir da ih opiše, već 1714. u Konstantinopolju odsečene su glave ne samo Brankoveanua nego i njegovih sinova a Mogošoaja je započela 300 godina dugu priču o naslednicima, rušenju i zidanju, popravkama i ponovnim razaranjima. Danas je to prostor u kome se organizuju izložbe i koncerti.
Malo guranja bilo je i u pozorištu. Rumuni znaju da dođu na neki kulturni događaj i bez karte. Ako ima mesta, oni na kraju uđu u dvorane i popune ono od stolica što je ostalo prazno. Ostali mirno stoje. Tako je bilo i drugog dana, sedmog po redu, međunarodnog „Šekspir festivala” kada je nastupio Šaubine teatar iz Berlina koji je do kritičnih granica napunio salu Narodnog pozorišta u Bukureštu. Ovogodišnja tema festivala je Hamlet, pa je nemačka predstava bila tek prvi „Hamlet” u čitavom nizu koji sledi. Režirao ga je Tomas Ostermajer. Reditelj je „prodao” sve ideje (od balkanske krčme i orkestra trubača, od kamera i mikrofona koje će pratiti dalji sled događaja na način rijaliti šoua) u prvih pola sata.
Posle toga ostao je pred publikom blatnjavi prostor nekog dvorišta sa grobom oca-kralja usred njega, da nas do kraja uverava da je unutra, u čoveku, mnogo zla i ogavnosti, a toplo-hladna Ostermajerova režija ostavila je prostor Hamletu Larsa Eidingera da iskače iz uloge, da bude lud, da šara kroz publiku, ali i da on lično bude u velikoj meri nezaboravan.
„Šekspir festival” lociran u dva rumunska grada, Bukureštu i u Krajovi, upravo je završen. Okosnica festivala je bio naučni skup o Šekspiru s Hamletom u centru. Hamleta je bilo na pozornici (u predstavama iz Njujorka, Viljnusa, Bukurešta, Berlina…), na izložbama knjiga, fotografijama iz predstava, sa poštanskih maraka, za okruglim stolom posvećenim prevođenju; Hamlet je bio predmet radionica, promocija knjiga, susreta sa autorima (među kojima je bio i Robert Vilson); na Hamletu i njegovom vremenu kreiran je program koncerta renesansne muzike, opere iz Japana, kao i program orkestra Filharmonije iz Krajove.
Ivana Stefanović
[objavljeno: 15.05.2010.]
