Izvor: Politika, 12.Apr.2014, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hajat na sudu zbog uništene slike
Apelacioni sud doneće konačnu presudu u slučaju umetnice Marije Dragojlović čija je slika otkupljena za kolekciju ovog hotela ozbiljno oštećena
Od umetnice Marije Dragojlović (dobitnica „Politikine” nagrade 2010) otkupljene su 1991. godine, kada se otvarao hotel „Hajat”, dve uljane slike na platnu – „Plava kutija 1” i „Plava kutija 2”, (160x210 cm), sa velikim drvenim, ručno bojenim ramovima, širine 15 i debljine 5 centimetra. Slike su kupljene po izboru >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dizajnera hotela, koji bira i oprema umetničkim delima lokalnih umetnika sve hotele ovog lanca u svetu. S obzirom na to da slike predstavljaju kutije za čaj, postavljene su u hotelskom restoranu poznatijem kao „Soba za kafu i čaj”.
Posle nekoliko godina Marija Dragojlović je čula da slike više nisu u tom restoranu, ali s obzirom na to da je uobičajeno da se i u javnim prostorima postavke menjaju, verovala je, kaže, da su slike sklonjene u depo.
– Krajem 2008, javila mi se kustoskinja Kulturnog centra Beograda Aleksandra Estela Mladenović i pozvala me da učestvujem na njenoj autorskoj izložbi Razotkrivanje, u Muzeju moderne umetnosti u Sen Etjenu, pa bi posle išla u Nacionalnu galeriju u Skoplje, zatim u Muzej savremene umetnosti Republike Srpske u Banjaluci, i na kraju, na Drugi solunski bijenale savremene umetnosti u Vizantijskom muzeju u Solunu, a to bi sve bilo u periodu od četiri meseca. Želela je između ostalih i dve slike iz ciklusa „Kutija”.
Zvanična prepiska između KCB i „Hajata” je obavljena, ostalo je samo da se slike preuzmu, upakuju i za deset dana krenu za Francusku. Želela sam da vidim slike pre pakovanja, iako mi je sekretarica preko KCB poručila da su slike u redu. Ipak sam otišla. Tu sam ugledala slike naslonjene na zid i kako sam se približavala nisam mogla da verujem šta vidim: jedna je bila bez rama, druga sa uzduž napuklim, izguljenim, oštećenim ramom, same slike su bile prljave, kao nekom braon tečnošću ispolivane, na mnogim mestima oguljene, sa istegnutim, ulubljenim platnom na više mesta, kao od nekakvih udaraca! Stajala sam, u šoku, počela sam da plačem. Kao da me je neko udario u stomak!
Pošto generalni direktor za mene nije imao vremena kada sam ga tražila, niti me je iko zvao, posle nekoliko dana najavila sam se sekretarici, i sa profesorom Svetom Nikolićem, šefom Katedre za konzervaciju Fakulteta primenjenih umetnosti, došla u hotel, kako bi profesor izvršio ekspertizu oštećenja i predložio način konzervacije i restauracije. On je snimio i evidentirao sve, i ubrzo mi je dao izveštaj – trebalo bi mu oko 100 dana da slike dovede u red, sa promenom svih ramova, da bih ja na kraju mogla da doslikam, kao autor sve što bih našla za shodno. To sve govori u kakvom stanju su bile slike – priča Marija Dragojlović.
Izveštaj je dostavljen „Hajatu”, ali nije bilo odgovora.
Umetnica se obratila advokatu, stručnjaku za autorska prava i slučaj je dobijen! Hotel se žalio i evo već drugu godinu slučaj čeka red na Apelacionom sudu.
– I danas ne mogu da zamislim kako su rasturane i bacane te slike, kako su na njih nešto teško naslanjali, nekome je trebala daska, pa je razvalio teški, veliki ram. To me stalno proganja!
Trebalo je da idu na četiri važne inostrane izložbe i zar je moguće da „Hajatu” ništa ne znači da ima referentne slike u svojoj kolekciji!?
Nisam imala nameru da se obogatim ovim sudskim procesom, nego da bahate vlasnike nateram da shvate da umetnost mora da se poštuje i da umetnost nije potrošna roba koja se na kraju baca!
Osećam se poraženo i kao čovek i kao umetnik.
U osnovi svega je uvek jedna duboko etička priča – kaže Marija Dragojlović.
Slučaj Marije Dragojlović verovatno nije usamljen. Čaršija je pričala i da su u ovom hotelu prekrečeni zidni radovi rano preminule slikarke Darje Kačić.
Osim stanja umetnina u kolekcijama velikih firmi, drugi nivo priče je i kako su formirane neke kolekcije i kakva je njihova sudbina posle privatizacije društvenih firmi. Nikola Kusovac, nekadašnji kustos Narodnog muzeja u Beogradu na tu temu kaže:
– Nekada je vršen otkup umetničkih dela na osnovu konkursa Skupštine grada, Ministarstva kulture i na republičkom nivou, a potom su ta dela prvo ponuđena muzejima u prestonici i manjim mestima, a ono što preostane darovano je uspešnim kompanijama. Ako je kolekcija formirana državnim novcem, onda mora da bude državi i vraćena. Ali, ako je zbirka nastajala novcem zaposlenih radnika, nakon stečaja moraće da se proda da bi se namirili poverioci firme i zaostale zarade zaposlenih. U tom slučaju listing dela pred aukciju treba da se dostavi značajnim muzejima i kada se oni odluče šta ih zanima, obraćaju se Ministarstvu za kulturu da ono odobri sredstva za njihovu kupovinu. Ako ministarstvo ne odobri sredstva, onda ta dela mogu da kupe privatna lica ali ne smeju da ih iznose iz zemlje.
Sudbinu zbirki rešila bi po Kusovčevom mišljenju bolja pravna regulativa i, kako on smatra, taj posao treba poveriti Zavodima za zaštitu spomenika kulture u Srbiji, koji bi trebalo da odluče šta uraditi sa umetničkim delima u društvenom posedu, kaže Kusovac.
Podsetimo da su dela naših velikih banaka u stečaju prodata na aukcijama u bescenje, kompanija „Magnohrom” je prodala sliku Milića od Mačve za 4.000 evra da bi namirila dugove za plate…
Umetnička dela zatečena u zbirci fabrike „Vital” ostala su i nakon privatizacije u službenim prostorijama ovog preduzeća. „Vitalova” kolekcija danas broji oko stotinak eksponata u svom fundusu.
I hotel „Inerkontinental” imao je zbirku umetničkih slika ali ona nije bila u njihovom direktnom vlasništvu, već je bila pozajmljena od kompanije „Internacional CG”, koja je nastala statusnom promenom „Geneksa” 1999. godine.
– Interkontinental je za ta dela plaćao rentu vlasnicima a kada se hotel zatvorio ona su vraćena, u julu 2012. godine. Hotel „Kraun plaza”, nastao privatizacijom „Interkontinentala”, nije tu kolekciju preuzeo. Bilo je tu poznatih imena, poput Olje Ivanjicki, recimo – kaže Živorad Vasić, pi-ar menadžer „Kraun plaze”.
Hotel „Moskva” u posedu ima 123 dela: ulja na platnu, grafika, crteža koja su nakon privatizacije 2005. ostala u hotelu. Tada je započeo proces renoviranja „Moskve”, koja je izgrađena 1906. u stilu ruske secesije sa elementima grčke antike i delo je beogradskog arhitekte Jovana Ilkića (1857–1917) .Deo umetničkog nasleđa hotela su i vitraži autora arhitekte i slikara Grigorija Ivanoviča Samojlova i očuvani su u celosti. U posedu hotela je nekoliko slikarskih dela Mome Kapora, koji je ovde bio redovan gost i jedan od apartmana uskoro će poneti njegovo ime.
Briga firmi za umetnine koje poseduju varira od „društvene odgovornosti”, kao što je kompanija Tarket koja je obezbedila uslove za čuvanje kolekcije, do Hajata, koji je u slučaju umetnice Dragojlović angažovao šefa mobilijara, u koji spadaju i piksle, i cveće i savremena umetnost...
B. Lijeskić
M. Đorđević
objavljeno: 13.04.2014
