Izvor: Politika, 26.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hadrijanovi antimemoari
Nedavno pronađena ogromna skulptura rimskog cara Hadrijana, kod Antalije u Turskoj, još jednom svedoči da je ovaj vladar, uz Marka Aurelija, možda najbolje osetio šta podanici od njega očekuju
"Dragi moj Marko,
Toliko sam ti o sebi napisao u svojim davnašnjim pismima, dok sam najčešće sam i bolestan obilazio ogromno Rimsko carstvo, pa ovo post mortem shvati kao još jedan moj pokušaj da te upozorim na domete ljudske taštine. Znaš i sam da to nisam činio da bih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << druge pokoravao; sve vreme pokušavao sam da ih razumem, čak i da volim, ostavljajući svuda za sobom trag u vidu novih građevina ili popravljanja starih. Od Atine, preko Male Azije, i Judeje, posebno Egipta, gde sam u njegovom srednjem delu sagradio, po rimskim pravilima, čitav grad, posvetivši ga onom koga sam jedino voleo. I tebe, naravno. Nadam se da si iz tih mojih pisama i literarnih pokušaja bar nešto naučio – ne ratuj već gradi i pokušaj koliko je moguće ljude da učiniš srećnim.
Da, shvatio si sve, i više od onog čemu sam te ja učio; shvatio si da si sam sebi najbolji prijatelj. Vladao si sa još više zebnje i skrupula nego što sam pretpostavljao; zavirivao si u svoje srce više nego ijedan rimski car; služio si svom carstvu, ali još više samom sebi, kako i glasi naslov tvoje knjige, zbog koje si poznatiji kao filozof nego kao božanski car. Taština mi nije dozvolila da se sasvim prepustim pisanju, umesto što sam se dokazivao kao pravedan rimski car, kao božanstvo koje ljudima uliva nadu, a ne strah. Zato sam, valjda, uz sve ostalo što sam sagradio, podigao sebi toliko spomenika. Pogrešno sam mislio da je i to bar neka večnost... Ali, ne – kad-tad te pronađu i otkopaju tvoju skulpturu, za koju sam mislio da će sve nadživeti."
Da je živ rimski car Hadrijan (vladao je od 117. do 138. godine nove ere), verovatno, bi se ovim ili nekim drugim, sličnim rečima obratio svom miljeniku i kasnijem nasledniku na rimskom prestolu – Marku Aureliju. Sudim to na osnovu knjige Margerit Jursenar "Hadrijanovi memoari", a posle nedavnog arheološkog otkrića. Na nalazištu Sagalasos, kod poznatog turističkog mesta Antalija u Turskoj, pronađena je ogromna Hadrijanova figura, visoka između četiri i pet metara, viša nego sve dosad poznate. Iz agencijske vesti može se saznati da je odlikuje izuzetno lep Hadrijanov lik i da je pronađena na prostoru rimskog kupatila.
Iako su belgijski arheolozi, koji su je pronašli, izjavili da Hadrijanova figura potiče, verovatno, iz prvih godina njegove vladavine, pre bih rekla da je nastala kasnije, kad je Hadrijan izgubio svog miljenika Antinoja, koga je upoznao na jednom od putovanja po Maloj Aziji, i kad se posle njegovog samoubistva u Egiptu još više poistovetio sa egipatskim faraonima. Oni su voleli da sebe vide u ogromnim figurama isklesanim u kamenu iz Asuana, koje i danas zasenjuju posetioce u Karnaku i Luksoru.
Verovatno je tada, kad je ostao sam i bolestan, u vreme kad su stari bogovi umirali, a novi se još nije ustoličio, dakle na razmeđu paganstva i hrišćanstva, poverovao da bar tako, svojim ogromnim figurama, kao Ramzes Drugi, može da pobedi konačnost, iako se u svom srcu, sudeći po tekstovima koje je ostavio iza sebe, više osećao kao naš savremenik – patio je za voljenim Antinojem i tražio utehu u putovanjima po ogromnom carstvu. Dok je spokojno očekivao sudnji dan, u svakom većem gradu carstva tražio je skulptora koji će ovekovečiti njegovog miljenika.
Sasvim slučajno (ako slučaj uopšte postoji), jedne godine prošla sam sa obožavaocem Novalisovog plavog cveta put kojim je Hadrijan tri puta (ako se ne varam) proputovao – Atina, maloazijska obala od severa do juga, sa izletima u unutrašnjost današnje Turske, pa preko današnjeg Jordana i Sinaja u Egipat i Judeju. Jedan deo tog puta i danas u meni izaziva melanholična i čak tužna osećanja, posebno kad smo sa glavnog puta za Kapadokiju, skrenuli da vidimo Pamuk Kale, kako se danas zove nekadašnji Hadrijanopolis, jedno od svetskih prirodnih čuda. Naime, topla mineralna voda od trideset i više stepeni, ogolela je bele stene krečnjaka, koje iz daljine daju nestvarnu iluziju snežne tvrđave, usred toplog mediteranskog sunca. Zbog Hadrijana, Margerit Jursenar i poklonika romantičarskog plavog cveta, ponovo u sećanju prolazim istim putem, oivičenim sa obe strane oleandrima roze boje. Na vrhu brda je bela Pamučna tvrđava (Pamuk kale), ostaci Hadrijanove vile, u kojoj je sada muzej i dva bazena.
Ostalo je zabeleženo da je Hadrijan bolovao od vodene bolesti, da se u jednom od tih bazena, koji je iz njegovog vremena, kupao i lečio. Koliko je poznato, stanje mu se vidno popravilo, bar tako je zabeležio njegov lekar, kad je u tim krajevima upoznao mladog Antinoja, gotovo sa ženskim licem, muškim kovrdžama i prisenkom tuge u očima.
Egipat je bio koban za obojicu – oporavljeni rimski car nije mogao da veruje da će se njegov dečak ubiti da dan Ozirisove smrti, verujući u legende starih Egipćana da onaj ko umre na taj dan zaslužuje večnost. Dolazeći iz druge kulture, koja je već bila prožeta grčkim racionalnim uticajima, Hadrijan je više verovao u večnost ljudskih poduhvata – u spomen na svog zlatnog dečaka sagradio je čitav grad u Egiptu i po njemu ga nazvao Antinojom. Nažalost, od tog prelepog grada ostale su samo ruševine – ogromni kameni blokovi ugrađeni su najpre i hrišćanske (koptske) crkve, a potom u džamije.
To skrnavljenje Hadrijan nije doživeo. Ostalo mu je još toliko zemnog života da u Hadrijanopolisu razmišlja o banalnim i metafizičkim pitanjima, o smrti koja mu je uzela ljubljenog Antinoja, o carstvu koje traži cara osvajača, a ne cara mislioca kakav je on bio, i da iznova preispituje svoju ljudsku veru i carsku moć. Kao i mi danas, osećao je da kroz njegovo bolesno i naduveno telo duva prolaznost, i da je to najpogubnija bolest vladarske moći. Njegova nedavno otkrivena ogromna figura kod Antalije možda najbolje svedoči da je znao da grčku meru skriva u svom srcu, podanicima nudi ono što oni od njega očekuju – da je mudar i moćan.
Milka Lučić
[objavljeno: 26.08.2007.]
