Izvor: Blic, 18.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
HRT
HRT
Kablovska velikodušnost televizijske ponude omogućava, između ostalog - barem preko mog provajdera - uvid u nekoliko lokalnih TV programa, ponešto iz RS i oba programa nacionalne hrvatske televizije. HRT 1 i 2 možda nisu superiorniji od ovdašnjih TV kanala u apsolutno svim segmentima (njihov informativni program ne zanima me ništa više od našeg, mada je ono što uhvatim od polemičkih političkih emisija profesionalnije i manje prostačko), ali oblasti u kojima se jednostavno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ne možemo meriti jesu dečji i igrani program. Svako prepodne na HRT 2 posvećeno je deci predškolskog uzrasta, na u ovim krajevima gotovo zaboravljen način: neposredno, duhovito, neopterećujuće poučno, zabavno. Autori i glumci serija kakva je, recimo, 'Žutokljunac' pristupaju poslu bez trunke prenemaganja karakterističnog za pogrešno postavljene programe za decu, a kompletna shema je vrlo promišljeno i funkcionalno postavljena: nijedan segment ne traje predugo, nijedna forma nije iritantna, a sinhronizovane strane emisije se bezbolno prepliću sa onima sopstvene proizvodnje.
Ne postoje, takođe, ni na jednoj ovdašnjoj televiziji emisije koje se mogu postaviti rame uz rame sa HRT-ovim urnebesnim serijama 'Bitange i princeze' i 'Povratak upisanih', niti se ijedna kolažna zabavna konstrukcija može meriti sa 'Shpitzom', koja, uz pomoć sjajnih voditelja, nedeljom uveče rezimira (pop)kulturnu sedmicu. Ne postoji urednik poput Aleksandra Kostadinova (koga se sa zadovoljstvom sećam još iz prošlog veka) kome je, u skladu sa talentom i sposobnostima, omogućeno da napreduje, razvija se i u kontinuitetu beleži ozbiljne rezultate. Zašto je tako? Odgovor grade tri reči: volja, energija, motivacija.
Čovek iz četvrtog reda
Malo je naših pozorišnih kritičara koji su izdržali da u kontinuitetu pišu i objavljuju novinsku pozorišnu kritiku punih dvadesetak godina. Jedan od tih retkih u nas bio je Avdo Mujčinović (1940-1997). Gotovo ceo život proveo je u Beogradu, gde mu je otac bio imam Bajrakli-džamije, školovao se na najboljim školama i novinarsku karijeru je stekao u kulturnoj rubrici 'Politike Ekspres', lista koji više ne postoji. Bile su to godine velikog društvenog i kulturnog sunovrata. Čovek koji je redovno sedeo u četvrtom redu partera desno, Mujčinović se uvek trudio da ostane nezavisan. Njegov ukus je bio pomalo starinski odnegovan, uvek u bojazni da ne podlegne prolaznim modama i pomodnim trendovima. Bio je u tome neprijatno istinoljubiv i stoga nikada nije bio selektor nečega niti član komisija i žirija u kojima su pozorišne kuhinje imale obezbeđena mesta.
Osam godina posle prerane Avdine smrti (život su mu zagorčavali samozvani srpski nacionalisti, odnosno srpski izrodi, da kažemo tačnu i pravu reč) objavljena je knjiga 'Pozorišne kritike Avde Mujčinovića' (izdavač 'Sterijino pozorje', Novi Sad, 2005, 286 str.), koju je za štampu priredio Radomir Putnik, a svojom recenzijom podupro ugledni kritičar NIN-a Vladimir Stamenković. Ali, pošto 'Sterijino pozorje' nije imalo dovoljno sredstava, Avdini prijatelji su se obratili za podršku nekada velikoj novinskoj kući 'Politika' u kojoj je Avdo proveo čitav radni vek. Taj predlog je glatko odbijen. Srećom, vodeći čovek 'Večernjih novosti' Manojlo Vukotić nije odbio da pomogne ovo izdanje, premda Mujčinović nikada nije sarađivao u ovom listu. Ovu priču o kojoj u knjizi nema ni traga proverili smo na pravom mestu. Nastanak knjige neobičan je koliko i pozorišna i životna sudbina prerano nestalog kritičara.
