Izvor: B92, 15.Sep.2008, 15:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gruz 200
Konačno se pojavilo nešto što može da parira Pavićevim katastrofičnim vizijama šalterske Srbije.To nešto se pojavilo, a gde drugde nego u našem sestrinstvu-Rusiji.
Ne bih da prepričavam film, nekako je besmisleno svoditi ga na običnu radnju jer to neće odslikati suštinu. Svestan da ću time ubiti entuzijazam potencijalnih čitalaca oko razumevanja ovog teksta, najbolje je da ga odmah preporučim za gledanje. Dakle evo: Pogledajte ovaj film. Neće vam doneti usb >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << priključak ali možda se nećete više osećati tako nesrećni ako vas proganja misao da ste se rodili u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Pošto, takođe, ni ne pretendujem da u ovom prikazu obuhvatim sve aspekte ovog fascinantnog, slojevitog filma, pretpostavljam da je ovom tekstu osnovna namena samo da podeli nekoliko jakih impresija izazvanih gledanjem ovog filma.
«Gruz 200» ili «Cargo 200» je naziv operacije transfera leševa vojnika Crvene Armije iz Avganistana u Sovjetski Savez, ali s obzirom na to da se ovaj film, sem krajnje posredno ne bavi time, reditelju on služi samo kao metafora prikaza stanja u tadašnjem društvu, ali možda i kao neki "cargo" koji je sada već inkorporiran u temelje sadašnjeg društva. Posledicu toga će najverovanije u budućnosti predstavljati neki novi, treći "cargo", aktuelni "gruz" ili možda i kod njih hladnjače krenu u širu upotrebu. Kao što i u našem slučaju te akcije mogu predstavljati mentalni sken vlasti, tako i u Sovjetskom slučaju, "Cargo 200" je zaista sasvim adekvatan simbol dekadencije posrnulog psiho-komunističkog društvenog uređenja.
Ta dekadencija nije rimskog tipa gde su senatori u planove kuće ugrađivali sisteme za odvod povraćke kako ne bi morali da se dižu posle obilnog obroka. Ovo je prikaz dekadencije jednog satrulog birokratskog društva koje je pregazilo vreme i koje sa svakim sekundom gleda ništavilu i sopstvenoj prevaziđenosti bliže u zenice.
Od tri - četiri glavna lika, naročito se izdvaja psihopata, kapetan Žurov, ali bilo bi pogrešno reći kako je ovo film o njemu. To je, naime, i bila moja prva dilema posle gledanja filma.
U pitanju jeste vanserijski psihopata, ali je njegovo postojanje moguće i u drugim sistemima i drugim državama, ali okolnosti koje su se nameštale i dalje uslovljavale radnju filma svakako su jedino specifične za tadašnji SSSR.
U tom smislu je ovo jedno zaista dobro isprepleteno tkivo filma gde se bizarni malignitet lika iz filma savršeno nadograđuje sa raspadujućim organizmom društvenog uređenja.
I u ovom slučaju bilo je potrebno da prođe određeno vreme da se nađe pravi autorski odgovor na specifikum jednog vremena (u pitanju je 1984.) ali daleko od toga da Balabanov arhivski tretira ovaj film. U njemu ćemo moći da prepoznamo neke od osnovnih tipova ličnosti koje danas sačinjavaju savremeno rusko društvo, tako da na neki način možemo pomisliti kako nam Balabanov zapravo prikazuje same temelje današnje Rusije, tj momenat njihove geneze, na šta nas upućuju primeri budućeg tajkuna Valere i profesora naučnog ateizma Artema.
Već sam ukazao na jaku vezu psihopate Žurova sa društvenim uređenjem. Pošto se ovde ne radi o sprezi zasnovanoj na materijalnim interesima između pojedinca i sistema, već o bolesnom pojedincu inkorporiranom u tkivo sistema, sam sistem čak ima interes da takav organizam odstrani iz sebe. Međutim tu vrstu nakazne simbioze sama država sa svojim zahrđalim birokratskim aparatom je bespomoćna da slomi, zato i njegova propast ne dolazi od strane nadležnih instanci zaduženih za kriminal, niti od osoba koje bi mogle da predstavljaju ideološko-moralnu osnovu države, u ovom slučaju to je profesor naučnog ateizma, Artem, naš pandan bi bio sveti sinod ili Mihajlo Marković u SPS-u devedesetih. Pošto on na neki način predstavlja ideološku paradigmu sistema, a zbog sopstvene slabosti nemoćan da nešto učini, on se okreće religiji tražeći u njoj izgubljeni oslonac ili utehu zbog sopstvene slabosti u krilu božijeg milosrđa. To po meni predstavlja jednu čak rekao bih idealističku misao reditelja filma koga optužuju za besprizornost, surovost itd. Ja bih pre rekao da su razlozi zašto se država okreće takvim vrednostima više stvar promenjenih odnosa moći, interesa, pa tek onda uviđanje sopstvenih grešaka, ili slabosti, ali i ovako je Balabanov suviše dehumanizovao sopstveni film da bi mu se moglo na tome zameriti.(To sve naravno važi ako Artema posmatramo kao metaforu jednog dela sistema, mada moram da kažem kako ga Balabanov prevashodno tretira samo kao predstavnika određene grupe ljudi).
Ključni momenat te dehumanizacije je postupanje sa lešom ruskog padobranca.Ono što bi trebalo da predstavlja skoro pa svetački simbol jedne države, a to je njen poginuli ratni heroj, ovde čak nije izvrgnut ni ruglu (to bi mu već davalo neki oreol značaja) ovde se on koristi kao nešto apsolutno nebitno, nešto prema čemu ne treba imati trunku obzira, poput bilo kakvog drugog insekta.To je naravno jasan znak nadolazeće metamorfoze sistema, sistema koji se menja kako se raspada leš njenog ratnog heroja.
Dakle psihopatu Žurova, neće uništiti sistem, njega može neutralisati samo druga individua van sistema. Ona individua koja više nema šta da izgubi i u tom smislu i nema nikakvu računicu sem one najličnije.
Poslednji kadar filma je ipak pripao onima kojima je pripala i današnja Rusija, mladom bizmismenu Valeri. Idući posle koncerta kući u oblačno sumorno jutro mi slušamo njegove nove poslovne planove, još uvek male i naivne ali postajemo svesni da će on biti na vrhu te piramide gde dole na zemlji grcaju bolesni mediokriteti, ostavljeni da se kolju u blatu. To što je on danas na vrhu ne čini ga apriori krivim (iako je gotovo sigurno kriminogeno poreklo početnog kapitala) on čak možda nije ni loš tj. on sebe sigurno ne smatra lošim, ali to što je u stanju da sebe oslobodi bilo kakve odgovornosti, krivice i raznih štetnih saznanja, a štetna su gotovo sva koja se ne uklapaju u profit i kvare zabavu, čini ga svevremenskim negativcem.
Skoncetrisanost na sopstveni uspeh, bez trunke empatije je, uostalom, i ovde nešto što pripisujemo kao osnovne karakteristike ostataka geneksovog menadžmenta.
Naravno, onaj uvod sa početka je ironičan, doduše samo u pogledu kvaliteta. Dok u "Gruzu 200" vi možete na kraju filma da obrišete znoj sa čela i da kažete već neku od svojih omiljenih fraza tipa «Sakloni Svevišnji» ili «Apage Satano» i doživite mini katarzu, mi se i dalje u stvarnom životu gušimo u bunilu Pavićeve mnogostruke višedecenijske masturbacije i njakanjima šalterskog mentaliteta za koje sve više sumnjam da ga je on i stvorio, što Balabanovu ipak ne može da se pripiše za njegov film s obzirom da ga snimio po istinitom događaju.Tužno je to što mi danas živimo Pavićev fiktivni događaj.
I sada kada smo naslutili pošasti koje su se izgleda nepovratno utkale u naš DNK i kad to iskombinujemo sa već utvrđenim gradivom o sumornoj sadašnjici, možemo samo da se setimo naslova jednog albuma grupe "Laibach" i da to krstimo imenom "Slovenska akropola"...ili beše nekropola?
.jpg)
