Izvor: B92, 11.Apr.2009, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gretchen Peters with Tom Russell
One to the Heart, One to the Head (Scarlet Letter / Frontera, 2009)
Ko pamti duete u pesmama „Sound of One Heart Breaking" i „Ash Wednesday" sa Raselovog remek-dela Love And Fear od pre neku godinu svestan je dometa ovog tandema.
Nastavak njihove saradnje doveo je do trijumfalnog rezultata, koji se pojavio februara ove godine.
Ključnom za nastanak ploče pokazuje se okolnost da je Grečen Piters svoje formativne godine, od 13. do 30, proživela >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << u mestu Bolder u državi Kolorado, nekih 40 km severozapadno od Denvera. Mada poslednjih 20 godina živi u Nešvilu, gde se više proslavila pišući za druge (pre svega za Martinu Mekbrajd) nego kao solo izvođač, zapadnjačke impresije koje je ponela iz Boldera ostale su veoma žive u njoj.
Veliki, uglavnom prazni prostor, sastavljen, prema rečima ove autorke, od pustinje, Stenovitih planina i „nemoguće plavog neba" biva na ploči One to the Heart, One to the Head pretočen u muziku, reprezentujući na taj način određeno, sasvim jedinstveno stanje duha.
Drugi član ovog dua je Tom Rasel, jedna od najrespektabilnijih figura na savremenoj američkoj neotradicionalističkoj sceni.
Kroz pesme ovog čoveka defiluju svakakvi osobeni likovi iz raznih perioda američke istorije: od Dikona, rojbinovskog sudije koji je vešao Meksikance konjokradice pomoću užadi napravljenih od njihove kose, preko naturalizovanog Amerikanca Nakašime, koji je u logoru gde su ga tokom II svetskog rata strpali njegovi novi sunarodnici sanjao jabukove cvetove, pa do Karlosa Saragose i njegove nesrećne pogranične avanture u borbi petlova. Junaci njegovih napeva bili su i takvi ljudi kao što su Dejv van Ronk i Čarls Bukovski.
Nakon dva izuzetna izdanja koja su nam od njega stigla u skorije vreme: albuma Wounded Heart of America, na kome drugi izvođači pevaju njegove pesme i dvostrukog boks-seta Veteran’s Day, ovaj sjajni kantautor iz El Pasa u Teksasu, po obrazovanju kriminolog (nije nevažno!) upustio se u novi angažman.
Zapadnjački senzibilitet ovoga puta on ne evocira svojim osvedočenim pripovedačkim umećem, već pomoću „osećanja za tradiciju" (da parafraziram T. S. Eliota, kao što je to, uostalom, i sam Rasel činio).
Izjednačavanje podneblja sa mentalnim pejzažem (koji vam može biti poznat čak i ako živite mnogo, mnogo istočno od Griniča) samo je jedan od elemenata potrebnih da se stvori ovako upečatljiv rezultat. Visoki rafinman i duboka uronjenost u tradiciju ostali su neophodni sastojci.
Album One to the Heart, One to the Head, naime, sastavljen je najvećim delom od obrada.
Kada pogledate repertoar, Bob Dilan i Tauns van Zant su prva imena koja zapadaju za oko.
Dilan je zastupljen numerom „Billy 4" sa saundtreka za film Pat Garet i Bili Kid Sema Pekinpoa. Gracilni glas Pitersove ovde se susreće sa oporim, raspuklim Raselovim, međutim šou krade Džoel Guzman fenomenalnom svirkom na teks-meks harmonici – nešto najbolje što sam čuo u poslednje vreme.
Još jedan od vrhunaca ploče jeste kad njih dvoje zapevaju Snowin’ on Raton / Come morning I’ll be through the hills and gone. Van Zantova pesma odlično se uklapa u teme kretanja (bilo da je u pitanju odlazak, bekstvo ili putovanje, uvek je to kretanje kroz geografski određen prostor), prirode i proticanja vremena, koje se provlače kroz ceo album.
Onaj veliki prazni prostor i „suptilnost pustinje", o kojima je govorila Pitersova, u nekoliko pesama („Prairie in the Sky" i „Blue Mountains of Mexico" pre svih) sjajno uspeva da otelovi klavir Berija Volša, čoveka koji je svirao sa Vejlonom Dženingsom i Box Tops.
Anahronizam, kao još jedan od toposa kantri muzike, najjače je izražen u pesmi „These Cowboys Born Out of Their Time", koja u sećanje priziva Stiva Mekvina u ulozi Džuniora Bonera (ili Sinsinati Kida, ako hoćete).
Prednost, međutim, dajem onoj veselijoj, poletnijoj strani ploče, tako da je moj favorit pesma „Sweet And Shiny Eyes", koju je nekada izvodila Boni Rejt.
Kretanje o kojem Pitersova i Rasel ovde pevaju jeste obesna mladalačka vožnja kolima preko Rio Grandea u Meksiko, dok Guzmanova teks-meks harmonika i Volšov honki-tonk klavir savršeno dočaravaju onaj bar u kojem se slavi rođendan iz slatkih snova.
Bajkoviti sudar fantazije i mita, topos i topografije.
Elem, čitam po internetu da je neke ova ploča podsetila na ono što su pre neku godinu uradili Robert Plant i Alison Kraus, dok je neki drugi smatraju ranim kandidatom za ploču godine. Ne znam za to. Međutim, ovde imate četvoro briljantnih muzičara, nekoliko ultimativnih tema kantri i rok muzike i emanaciju senzibiliteta jednog podneblja, dočaranu skrupulozno, sa velikim pijetetom prema tradiciji koja iza nje stoji. Kud ćete više.
