Izvor: Politika, 27.Dec.2012, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grcamo u banalnosti
Radimo „Antigonu” posle toliko godina! Vidi se da nismo radili, slušali, živeli takve teme i materije, kaže reditelj Jagoš Marković
Željni smo pravde, jer je nema. Očigledno! Mada mene aktuelnost ne zanima mnogo: što je aktuelno, to je i banalno. Tragedija se bavi večnim stvarima, zato i jeste vrh, jer je uzvišena, jer je iznad banalnog... Grcamo u banalnosti! Nemaština i beda su najveća banalnost, rekao nam je juče reditelj Jagoš Marković navodeći razloge zbog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kojih u ovom trenutku radi Sofoklovu „Antigonu”, koja govori o iskonskoj potrebi ljudi za pravdom, uprkos snazi moćnika. Neumornog Markovića zatekli smo u ranim jutarnjim satima na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta gde su u toku poslednje probe ove antičke drame. Predstava će umesto na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, koja je oštećena u požaru, biti premijerno izvedena u nedelju uveče, u 20 časova, na sceni „Ljuba Tadić” JDP-a. Već od januara, kako smo obavešteni, beogradska publika imaće priliku da Sofoklovu „Antigonu” gleda na matičnoj sceni nacionalnog teatra. Jagoš Marković uradio je i scenografiju. Dramaturg je Molina Udovički-Fotez, kostimograf Bojana Nikitović, a dizajner zvuka Vladimir Petričević.
A da su pored glumačke ekipe, majstor svetla Miodrag Milivojević i inspicijentkinja Sandra Rokvić u „posebnom” poslu, uverili smo se na licu mesta. „Mićo, Mićo!!! Pa gde si čoveče, vidi šta je sa svetlom. Akcenat je na dubini. Zašto dim nije gušći... Zovite mi Sandru”, odjekivale su reči nervoznog reditelja salom JDP-a.
Na scenu izlazi Antigona, koju tumači Vanja Ejdus. Tu je i Ismena, koju igra Vjera Mujović, ali i Glasnik, u izdanju Aleksandra Srećkovića. Slušamo emotivni monolog Vanje Ejdus. Kostimografkinja primećuje da se glavnoj glumici duga haljina malo gužva u prednjem delu i odmah daje sugestije svom asistentu kako na licu mesta da ušije još jedan šav.
U glumačkoj ekipi su i Dragan Mićanović, Đurđija Cvetić, Mihailo Janketić, Bojan Krivokapić, Sloboda Mićalović-Ćetković, Momčilo Otašević i drugi.
„Bravo Vanja! Vidite kakva je. Ista Marija Crnobori”, dovikuje Marković sa sredine sale i ponovo doziva Miću. Traži da se pojača svetlo u levom uglu. Proba teče svojim tokom. Reditelj je ponovo ljut, oštro dovikuje: „U ovoj sceni vrata nikada nisu otvorena. Tišina tamo, nema priče.” Hitrim koracima Marković se po ko zna koji put penje na scenu.
Najstariji Beograđani pamte čudesnu Mariju Crnobori, koja je naslovnu junakinju u Sofoklovoj „Antigoni”, u režiji Tomislava Tanhofera, premijerno igrala davne 1951. godine, na sceni JDP-a. Posle mnogo godina Jagoš Marković se odvažio da postavi ovu tragediju koja se bavi pitanjem: da li su moralni i etički zahtevi jači i važniji od društveno propisanih i prihvaćenih. Marković nam je juče otkrio na kojim vrednostima je insistirao tokom rada na predstavi:
– Naravno na ljudskim insistiram. To je pitanje opstanka. Nema tu dileme. Ako može zajedno da se nađe mera, dobro je, ako ne može, onda ljudskost. Bez ostatka. Sve drugo je gubitnički put, verujte. Ali, i tu treba voditi računa, dođe do oholosti, čovek se tako može suprotstaviti životu. Složene su to stvari. Moramo biti na strani života i pravde. Možda je to najdublja poruka Antigone. Znate ono Njegoševo: „Što je čoek a mora biti čoek...” Trenutak koji živimo je loš. Baš loš, gubitnički na mnoge načine, skoro apokaliptičan. Radimo „Antigonu” posle toliko godina! Vidi nam se da nismo radili, slušali, živeli takve teme i materije. Vidite gde smo kao zajednica: sami nesložni i primitivni i ksenofobični, a sa vrednostima velikim, nepriznatim od drugih. Nepravedni prema drugima, oni prema nama takođe. Jezivo! I tako u krug, i dokle, dokle tako?
B. G. Trebješanin
objavljeno: 28.12.2012.
