Izvor: Blic, 10.Jan.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grandomanija
Grandomanija
U delu novogodišnjeg programa koji sam uspeo da vidim, jedino što je u punoj meri imalo smisla bio je 'MB Grand šou' kojim je TV 'Pink' ispratila staru i dočekala još stariju godinu. Ako iko čita ovu kolumnu, u njoj je 'Grand' već apostrofiran kao stilski i konceptualno najčistiji i ujedno najbolje prilagođeni oblik televizijskog izražavanja u kategoriji šou-programa. A to je bilo pre uvođenja urnebesne rubrike sa imitacijama i pojave notorne Usurpadore, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << krunskog dokaza u prilog tezi o zastrašujućem globalnom potencijalu grandomanije. E sad, zašto je 'Grand' funkcionisao, a gotovo ništa drugo nije? Zato što smo mogli da vidimo posvećene, za odabrani posao talentovane i spremne ljude, koji se predstavljaju tačno kao ono što jesu - šta god bili - dok se drugi očajnički trude da deluju kao nešto što nisu, niti mogu biti. U 'Grandu' ne može da se desi da neduhoviti ljudi pišu komedije, da glumci kojima je svejedno odigraju to po uputstvima reditelja kome nije stalo pod supervizijom producenta koji ne postoji. Nema istovremeno gradski i prigradski, mangupski i poltronski, lukavo i iskreno, pametno i glupo, nego se zna red.
Dok su drugi uglavnom pokušavali da uvale ono što nemaju i usput ispadnu veliki igrači, 'Grand' je prosto parkirao cirkus i trijumfalno istovario hrpu fantastičnih likova, sa kojima nema promašaja: neki od njih doslovno deluju kao bića sa druge planete, što je, kao što znamo, jedan od glavnih preduslova za autentični status zvezde. Neki možda to i jesu. Dok su se disciplinovano i koncentrisano probijali prema rampi sa koje se peva kad se dođe na red, delovali su kao pouzdani vladari situacije, istinski stub sistema i definitivna, ultimativna elita stvarne Srbije - prve prave treš države na svetu - na ulazu u 2005. godinu.
Vera Drejk
U jednoj od novogodišnjih emisija globalne satelitske televizije Bi-Bi-Si 'Svetski servis' za film godine proglašeno je delo engleskog reditelja Majka Lija 'Vera Drejk'. Nešto slično je učinjeno na veb sajtu najuglednijeg filmskog časopisa 'Sajt i saund', a na nedavnoj dodeli nagrada za najbolji evropski film ovo delo je dobilo najviše priznanje. Pošto se iščekuju nominacije za 'Oskara' i nagrade BAFTA (Britanske akademije za film i televiziju), niko ne sumnja da će Lijev film biti među najviše pominjanim. U pregledima najboljih filmova godine koje sastavljaju najuticajniji filmski kritičari, 'Vera Drejk' je gotovo uvek među tri najprobranija. Reč je inače o niskobudžetnom filmu, urađenom sa skromnim sredstvima koje je obezbedio Britanski filmski savet (UKC) uz pomoć nekoliko televizijskih kuća i fonda Euroimaž, a radnja je smeštena u rane pedesete godine, kad je jedna priprosta žena, čije ime nalazimo u naslovu, izvedena pred sud zbog pomoći u obavljanju pobačaja.
Zašto je sve ovo nama zanimljivo? Film je imao nesrećan start. Selektor Međunarodnog filmskog festivala u Kanu Tjeri Fremo se na uvodnoj konferenciji za novinare uzgred pohvalio da je odbio da u glavni takmičarski program (trka za 'Zlatnu palmu') stavi novi film Majka Lija jer nije zadovoljio njegov ukus. Sledećih majskih dana videli smo gomilu nevažnih pa i budalastih filmova u ovom programu. Tog trena je sinulo sunce novom selektoru Venecijanskog festivala Marku Mileru, koji je novinare odmah obavestio da će film Majka Lija biti u njegovom glavnom programu. 'Vera Drejk' je osvojila tog septembra najvišu nagradu Venecijanskog festivala.
Pošto se u našim filmskim krugovima neguje nekritički kult festivalskih nagrada, primer 'Vere Drejk' kazuje da i na najizvikanijim festivalima nema konačnih presuda i nesumnjivih pobednika. A ko ono beše pobedio u Kanu?
