Izvor: Blic, 25.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Govor arhivske građe
Govor arhivske građe
Ovih dana mi je došla do ruku najnovija knjiga 'Živeti u Beogradu' (1851-1867) u izdanju Istorijskog arhiva Beograda, na čijem čelu je dr Branka Prpa. To je treća knjiga izabranih dokumenata Uprave grada Beograda.
U tom periodu najdramatičniji događaj bilo je ubistvo dečaka na Čukur-česmi 1862. godine, koji je kao posledicu imao da su Turci posle pet godina morali napustiti gradove sa utvrđenjima u Srbiji.
Mene je, međutim, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << interesovalo šta se može pročitati iz dokumenata o pozorišnom životu tadašnjeg Beograda.
Bez ikakve pretenzije na sintezu, navešću šta sam našao u tim dokumentima.
U Pravilima Društva srpskog pozorišta, koje će se brinuti o izgradnji prvog Narodnog pozorišta, u prvom članu piše da će se ono brinuti da 'ukupnim silama budućnost pravom pozorištu obezbedi'. Dakle, naši preci su na prvom koraku stavljali naglasak na pravo pozorište.
Društvo posebno pokazuje brigu kako se troši prikupljeni novac i zato u Pravilima piše da 'nikakav izdatak veći od 50 groša neće se smeti učiniti bez opštega zaključenja'. Iz istog razloga propisuje se takođe da članovi 'neće smeti nikoga besplatno u pozorište puštati i dovoditi'. A 'redovni članovi imaju po jedno mesto u trećem redu svakog predstavljenja, a vanredni samo kad što predstavljaju'.
Dirljivo je da Njegova (kneževska) svetost kad krene na predstavu ima telohranitelje od kojih je jedan na samoj bini.
Pored podizanje teatra 1864. godine, među dužnostima Odbora nalazili su se i ove dalekovide obaveze: 'Pozivaće i obodravaće spisatelje po struci da pišu i prevode komade za predstavljanje', kao i da će se brinuti o biblioteci teatra i nad njom nadzor voditi'.
Zaista su to bili temeljni principi današnjeg teatra, o kojima se ponekad ni danas dovoljno ne vodi računa.
Klađenje
Skorašnja revitalizacija TV forme zvane 'duel' najbolje je svedočanstvo teške krize u kojoj se nalazi ova zemlja, ali i mizernog statusa javnosti i javnog prostora, što je najeklatantniji pokazatelj opšteg meteža i bezobzirnog oglušivanja o evropske standarde demokratije.
U svakoj vrsti duela, nasrtanje na protivnika, bez obzira na to da li se radi o boksu, mačevanju ili viteškom turniru, pretpostavlja strogo poštovanje pravila ponašanja, uvažavanje protivnika kao conditio sine qua non, i tip udarca koji se sme zadati jer vas svaki izveden 'na kvarno' momentalno diskvalifikuje.
Sudeći prema TV duelima, pompezno najavljivanim kao svođenje računa, ili konačno razotkrivanje, u kojima smo naterani da učestvujemo, ne više ni kao posmatrači, već kao beznačajni dekor, jer inače isti ne bi imao nikakvog smisla (ljuti neprijatelji mogli bi i mimo javnosti da se obračunaju), svaki pojam o viteštvu duboko je obezvređen, zaboravljen i tretiran kao model komunikacije koji još uvažavaju jedino politički adolescenti, nesvesni novih pravila igre.
Besprimerno omalovažavanje javnosti kojoj su takve predstave namenjene, osvedočeno je činjenicom da šta god se tada izreklo, biće kao u vicu da se zatresla gora i rodio miš, da je svako čudo za tri dana i da će vuk pojesti magarca. Dojučerašnji saradnici, skoro u bračnom odnosu, sada se pred našim očima ružno razvode. To koliko nas moćnici preziru, kao sirotinju koja još jedino može da sluša, jer se poput njih nismo dovoljno nafatirali tuđih para (a zapravo je uvek o našim parama reč), ali koliko u stvari ne mogu bez nas, dodeljujući nam uloge svedoka u njihovim prljavim rabotama, osvedočeno je činjenicom da se ti 'ko bajagi dvoboji' dešavaju pred kamerama u televizijskom studiju.
Medijska inscenacija sukoba, spektakularizuje politiku u njenom najogoljenijem vidu, potvrđujući je kao delatnost nečasnih. I, štaviše, podseća na fenomen borbe pasa, čiji vlasnici svoje pulene pujdaju na protivnika do poslednje kapi krvi. Razlika je jedino u tome što se gazde ovoga puta klade sa našim ulogom.
