Izvor: B92, 14.Okt.2013, 09:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gospođa ministarka
U modernom fluidnom društvu, lojalnost je razlog za stid, a ne za ponos. To vidimo na primeru ideologije koja je tek mogućnost zavođenja, ekstaze ili travestije.
Drugim rečima, nije samo seksualna kultura prešla na stranu travestije nego svekolika politička kultura.
Ne vidimo li to u novoj inscenaciji legendarne, Nušićeve “Gospođe ministarke“, u režiji Tanje Mandić Rigonat.
Jer, gospođa ministarka u novoj postavci na Večernjoj sceni “Boška >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Buhe“ je gospodin. Štaviše, muškarci igraju muške i ženske uloge, dok jedina glumica u podeli igra muškarca. I dok je u elizabetanskoj drami ova podela bila stvar konvencije,danas je ona ogledalo u kojem se ogledaju brojne anomalije našeg pre/post/modernog društva (npr, homofobija koja maskira druge društvene antagonizme).
Jedna od najvidljivijih anomalija je što je danas sve politizovano osim same politike koja je depolitizovana. Što nije novost.
U srpskom političkom diskursu tokom poslednja dva veka bilo je malo programskog, načelnog, principijelnog, malo jasnih političkih pozicija, malo doslednosti. Savremenicima u raznim epohama pre se činilo da je u Srbiji sve politički moguće, ili, kako je taj problem vrlo precizno video Jovan Skerlič, još 1906. godine: “Dok se u celom svetu politička borba uređuje, i tako reći kanalizuje, kod nas još uvek ostaje u haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema” do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno: političko licitiranje, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaje savesti“.
Ako pogledamo malo bolje, videćemo da se malo toga, od tada, promenilo, pa je otud sasvim opravdano da se nova “Ministarka“ igra upravo u dvadesetim/tridesetim godinama prošlog veka.
Nušić se, u novoj verziji, igra u kostimu i atmosferi 30-ih, u žanru političkog vodvilja. Ali, scenski tekst je dopunjen bitnim detaljima, kao što je, pre svega, Zmajeva pesma “Srpska politika“, ali i znakoviti komentar o položaju umetnika u savremenom srpskom društvu (Živkino proterivanje zeta Čede u Ivanjicu, sada se odnosi na proterivanju na mesto “gde idu lopovi, prevaranti, kurve i umetnici“).
Čarlston kao muzički izbor igra značajnu ulogu inscenaciji Tanje Mandić Rigonat. Čarlston je svoju najveću popularnost doživeo u doba rađanja fašizma i gangsterizma, pa otud, ovakav izbor zvučne podloge jasno ukazuje na vezu sa današnjim vremenom. S tim, što današnji fašizam ne razmišlja krvlju, nego mozgom, pa se rizomatski širi povezujući (nekada) suprotstavljene (ideološke) predstave.
Ne vidimo li to na samom kraju kada se svi iikovi uhvate u rastur-kolo. Kao i u završnoj travestiji, koja osim što pokayuje da je danas lakše promeniti (ideološki )pol nego samu boju kose, upozorava, kako iz postmodernog “anything goes trijumfalizma“ lako može proizaći neki novi fašizam. Koji je, možda, već tu.
Karl Kraus je rekao da svaka književnost koja nije protiv današnjeg dana samo je književnost za današnji dan. U slučaju Nušićevih komada to najbolje vidimo.
Slučaj friške “Gospođe“ to zorno dokazuje.
“Gospođa ministarka“, Branislav Nušić
Adaptacija i režija: Tatjana Mandić Rigonat
Pozorište: ”Boško Buha”
Igraju: Goran Jevtić, Vlastimir Velisavljević, Miloš Vlalukin, Viktor Savić, Katarina Marković, Nemanja Oliverić, Nenad Nenadović, Aleksandar Radojičić, Uroš Jovčić, Dragoljub Denda, Marko Janjić, Aleksandar Goranić, Branislav Platiša, Mihailo Todorović, Saša Simović, Rastko Vujisić, Nebojša Rako, Darko Ivić, Stefan Kovačević i Srđa Bjelogrlić
Scenski prostor: Tatjana Mandić Rigonat, Branko Cvijić
Kostimografi: Ivana Vasić, Ivana Šešlija KONSTRUKT
Kompozitor: Draško Adžić
