Izvor: Politika, 12.Sep.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glumac etike i estetike
Rade Marković je bio izraziti čovek grada i kad je igrao montanjarsku šeret-budalu Nikoletinu Bursaća
Moglo se desiti da je Rade Marković umro ove jeseni na pozornici Madlenijanuma ili Narodnog pozorišta, igrajući uloge koje je pripremao u predstavama „Tri sestre” ili „Zlatno tele”. Ali to bi za njega bilo nekako previše patetično. Za njega, još manje karakteristično što je umro na odmoru, daleko od rodnog Beograda.
Rade Marković spada među one >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poznate ličnosti koje su po leksikonima zajedno sa drugim članovima svoje umetničke porodice. Pokojni brat Branko bio je vrsni igrač i promoter našeg vrhunskog folklora; prva supruga Olivera glumica i svojevremeno česta partnerka na sceni, a sin Goran, jedan je od naših najuspešnijih filmskih reditelja srednje generacije. Rade je amblematični glumac urbanog Beograda.
Bio je izraziti čovek grada i kad je igrao montanjarsku šeret-budalu Nikoletinu Bursaća. Morao je da na svoje lice nanese dosta šminke da bi i sam poverovao u takve ruralne paradigme. Za Aleksandra Obrenovića već mu je bilo potrebno manje šminke. A za Brika u Tenesi Vilijamsovoj „Mački na usijanom limenom krovu” bilo je potrebno samo njegovo izražajno lice. Sve te uloge i stotinak drugih što na pozornici, što na filmskom i televizijskom ekranu svedoče o njegovoj izrazitoj sposobnosti transformacije, kod nas posebno cenjenoj glumačkoj veštini.
Histrion takve drevne veštine bio je istovremeno izrazito moderan glumac, pre svega što je bio čovek koji prisebno sačekuje svaki novi dan i koji je razumevao šta se oko njega dešava njemu, svetu i nama. Možda se baš zato tih njegovih skoro devedeset leta gotovo nisu primećivale na stasu i glasu.
Kako ne bi shvatao apsurdni svet čovek koji je decenijama igrao legendarnog Beketovog Pocoa u istorijskoj predstavi „Čekajući Godoa”, saborac u poduhvatu da se ova jaka doza protiv diktata socrealizma kod nas uzme na vreme. Bio je među onima koji je odmah razumeo svu izuzetnost Aleksandra Popovića i zaigrao njegovog Ljubinka (sa nerazdvojnom Desankom) u trenutku kad je naša sredina tek otkrivala tog našeg Joneska .
Mojoj generaciji još u ušima odjekuje njegov glas spikera prvih „Filmskih novosti” po Oslobođenju, kao što iz istih dana pamte bajkoviti lik Nebojše u filmu „Čudotvorni mač”. Ljubitelji novog čitanja naših klasika cene kako su Rade, ansambl i rediteljka Soja Jovanović u Akademskom vrlo rano osetili Nušića i njegovo sumnjivo lice, kao naše savremenika.
Njegovi novosadski studenti glume zahvalni su mu što su od njega naučili da je teatar, osim estetike, i etika. I to ne samo na predavanjima, već celokupnim svojim primernim ponašanjem čoveka otmenog i dirljivo čistog za kaljavih dana naše takozvane stvarnosti. Nije malo kad jedna sredina decenijama ima pred sobom takvu paradigmu glumca savršenih sredstava, namera i poduhvata, nekako i drugačiji i isti u svakom vremenu njegovog dugog života. Koja je istovremeno i paradigma retke čestitosti i čistote.
Jovan Ćirilov
objavljeno: 13/09/2010
