Izvor: Politika, 11.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gluma u srcu
Izazov je pokazati na sceni ono što je van tvoga bića, nešto što u dubini duše naslućuješ ali što nikada nisi ostvario u životu, kaže glumica Đurđija Cvetić
Premijera predstave „Pravila ponašanja u modernom društvu” Žan-Lik Lagarsa, u režiji Anđelke Nikolić sa Đurđijom Cvetić u glavnoj ulozi, biće premijerno izvedena u petak, 14. marta u 20.30 sati na sceni Studio Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Đurđija Cvetić, prvakinja JDP-a, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tokom bogate karijere ostvarila je niz upečatljivih glumačkih ostvarenja. Ovoga puta beogradskoj publici predstaviće se u liku Lagarsove Dame. U predstavi „Pravila ponašanja u modernom društvu” igraju i: Jelena Ilić, Đorđe Branković, Teodora Živanović i Rade Ćosić.
U drami „Pravila ponašanja u modernom društvu”,Lagars govori o konvencijama vezanim za ključne momente života: rađanje, krštenje, veridbu...
Lagars nas vodi sa pričom o pravilima po kojima živimo. Svaki narod ima svoja pravila koja su negde slična, negde se razilaze. Lagars jeste pisao o pravilima lepog ponašanja u modernom društvu, ali blago ironično. Tako shvatimo da se u nekim stvarima ponašamo prema pravilima koja su davno nametnuta, a da ih nismo ni svesni. Autor ih razlaže, i stavlja pod lupu i nas koji ih prihvatamo i one koji ih uspostavljaju.
Rediteljka Nikolić poverila Vam je lik Dame. Kakva su njena pravila ponašanja?
Dama je ta koja objašnjava i diktira pravila. Dakle, ona je ta koja podučava kako se treba ponašati u životu, od rođenja do smrti, kako se ponašati kada neko umre, šta nositi u određenim situacijama. Moja junakinja na ironičan način podučava lepom ponašanju i misli da ćeš, ako poštuješ pravila kroz život, dobro i proći. Intimno sam se pitala koga će da interesuje ova priča, ali uz pomoć rediteljke Nikolić „otključala” sam i priču, i lik koji tumačim. U ovoj nekonvencionalnoj predstavi moj lik je konvencionalan, jer predstavlja vezu sa publikom.
Koliko se ova Lagarsova junakinja uklapa u priču o likovima sa tajnom, koji su Vas, kako ste izjavili, oduvek privlačili?
Uklapa se. Ono što je meni bilo zanimljivo jeste to što se taj lik, i pored toga što drži situaciju u rukama, s vremena na vreme oklizne na tepihu koji neko izvuče. Tada vidimo da se osoba koja govori o pravilima ponašanja na kraju polako urušava, uprkos svim podučavanjima i uputstvima drugima o tome šta, i kako treba raditi. Da i ta osoba, isto, može da poklekne pred emocijama.
Tokom karijere odigrali ste mnogo dramskih likova. Tvrdili ste da niste tip Julije, romantične likove niste voleli, ali ste zato rado igrali strasnu Dezdemonu... Odakle ti kontrasti?
U pozorištu čovek nađe ono što nije u životu. Mnogo mi je delikatnije da radim likove koji su suprotni meni. Lako je kada tražiš nešto slično sebi, onda nemaš šta da glumiš. Ali, izazov je pokazati na sceni ono što je van tvoga bića, nešto što u dubini duše naslućuješ ali što nikada nisi ostvario u životu. Ima divnih uloga koje sam volela i igrala. Različitih i vremenski i prostorno, od Engleske do Rusije, od Šekspira do savremenih komada, modernih drama, i istorijske ličnosti. Kada počneš da radiš novi lik, uvek si na početku, nov i nevin ulaziš u nepoznato. Ne znaš šta bi sa njim, kasnije sa rediteljem otkrivaš sloj po sloj. Osluškuješ ga, postaje ti sve jasniji, bolje ga razumeš pa, iako je negativan, braniš ga svojim bićem.
Gluma je Vaša ljubav od detinjstva. U mladosti ste, ipak, bili u dilemi koji put izabrati?
Razmišljanje me je odvelo na drugu stranu i upisala sam drugi fakultet i stigla gotovo do kraja. Amaterski sam se bavila glumom, moji roditelji su bili protiv. Otišla sam na orijentalnu filologiju jer je tada bila popularna, ali prva ljubav zaborava nema. Gluma mi je bila u srcu, i tu je ostala do danas.
Pored strasne Dezdemone, Laure Lembah, kraljice Milene, tumačili ste u „Skupu” mušku ulogu...
I to je dragoceno iskustvo, veliko, uzbudljivo. Iskreno, nikada mi ne bi palo na pamet da se upustim u taj izazov, ali dopala mi se ta mogućnost transformacije koja je krenula sa Jagošem Markovićem.
Upravo ste se vratili iz Zagreba. Koliko je glumcu neophodna razmena pozorišne energije?
Čovek mora uvek da se sa nekim meri, takmiči. Dva velika centra u toj razmeni i meri smo izgubili, a to su Ljubljana i Zagreb. Radujem se gostovanjima. U Zagrebu sam srela Ivicu Vidovića, sedela sa Gordanom Gadžić do dugo u noć. Lepo nas je primila tamošnja publika... Šta ima lepše od toga?
Borka Trebješanin
---------------------------------------------------------------
Najveći poklon
Može li pozorište da promeni svet?
Bilo bi lepo da može, ali nije tako. Pozorište je stalno traganje, kao što mislim da je suština života stalna promena svega, dana i noći, kiše i sunca, sreće i tuge, mladosti i starosti... Ako u toj promeni nađeš vrt, oazu, kakvo je pozorište gde možeš još da tragaš i za sobom, i za drugim ljudima, i u tom traganju i otkrivanju provodiš život, to je najveći poklon. Imala sam sreću da i ja dobijem takav poklon.
---------------------------------------------------------------
Uživam u svojoj bašti
Vaša druga oaza je Avala?
To je moja životna oaza. Uživam u svojoj bašti koja je trenutno prekrivena tepihom od ljubičica, neke voćkice su već procvetale, iznikli su beli i plavi šafrani. Procvetale su i kajsije, i sekiram se da ne naiđe mraz.
[objavljeno: 12/03/2008.]
