Izvor: Blic, 17.Dec.2011, 00:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Gluma u glavnoj ulozi mog života

Za mene je posvećenost ideji zapravo puni životni smisao, rekla je Ružica Sokić, ovogodišnji dobitnik najvećeg glumačkog priznanja Dobričin prsten. U razgovoru za “Blic” popularna glumica govori o nagradama, glumi, ulogama.

Žiri i u sastavu: Ksenija Jovanović, Jelisaveta Sablić, Gorica Popović, Tihomir Stanić, Slavko Milanović i Đurđa Tešić Popović na sednici održanoj 14. decembra doneo je odluku da je ovogodišnji 27. laureat nagrade Dobričin prsten Ružica >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Sokić.

A na vest o velikom priznanju popularna glumica je rekla: ”Ponosna sam. Ono što mi je posebno zanimljivo, posebno drago i što je možda zapravo čudo jeste to što je odluka doneta jednoglasno i tajnim glasanjem. I to, zamislite, na moj rođendan. Dakle, na moj rođendan je komisija zasedala i takvu odluku donela.”

Sve važno je u drugom planu

Danas snažno dominiraju površnost, neodgovornost, marginalizuje se znanje, kompetencija... Ne znam, ne umem da kažem zašto je to tako. Možda zato što su sve suštinski važne stvari u nekom ko zna kom, u nekom zadnjem planu.

Šta vam znače nagrade?

- Kad se sve sabere i oduzme, ono što je najbitnije kada je o nagradama reč jeste to što su one podrška. Dragocena. U mladosti sam ih dosta dobijala. Ruku na srce, iz današnje perspektive gledano, jedino mi je nagrada Dobričin prsten nedostajala. Naravno, ne mora čovek da dobija nagrade da bi celog sebe svome poslu dao, može se dogoditi i da nagrada zaobiđe kvalitet... Ali Dobričin prsten je važan i zbog toga što s njime postajete deo najboljih u toj našoj glumačkoj familiji. Kažem familiji, jer za mene je taj naš glumački život u pozorištu jedna specifična, ali vrlo snažna bliskost.

Najveće glumačko priznanje Dobričin prsten, između ostalog, inicira i osvrt na pređeni put, na godine, uloge?

- Mislim da mogu i da treba da budem zadovoljna. Ima jedna misao koja kaže da se uspeh meri veličinom žrtvovanja. Žrtvovanja koje podrazumeva predavanje, potpuno posvećivanje. Neretko me pitaju za to što nemam decu. Ali ja sam glumi dala sve. Gluma je moj život. Što bi se reklo: uvek sam bila na mrtvoj straži. I ne žalim. A uspela sam da živim taj i takav život, i da uradim sve što sam uradila, a da nikada nisam imala klan. Nagrada, i to tako velika, znači i to da je neko prepoznao tu posvećenost. Neko će možda reći da je to budalasto ili da je ludost, ali za mene je ta potpuna okrenutost ideji, potpuno predavanje umetnosti, odnosno glumi, zapravo puni životni smisao.

Izdvajate li neku ulogu ili neke uloge u bogatoj karijeri?

- Bilo ih je zaista mnogo, i na sceni i na ekranu, teško je izdvajati. Još od, mogu reći, blistave karijere u mladosti sudbinski sam povezana sa generacijama kolega, reditelja. Recimo, Nebojša Komadina je, nepravedno, pomalo zaboravljen, čovek koji je silno doprineo pozorišnom životu dela Ace Popovića. Aca Popović se svojevremeno dosta teško probijao. A njegovo delo je bio jedan salto mortale našeg teatarskog života. Jer u centru njegove spisateljske pažnje nisu bili ni seljaci ni građani, već ljudi sa margine života, sa gradske periferije. A njima se, znamo, bavio maestralno. To je bila svojevrsna revolucija.

Ponovo radite predstavu po tekstu Ace Popovića koju u Ateljeu 212 režira Ivana Vujić?

- Da, s ponosom, kao što sam ponosna na to što sam i ranije bila deo života njegovih komada na sceni. Ovo što sada radimo na poseban način obuhvata više njegovih komada, zove se "Play Aca Popović”. Ima u tome i svojevrsne misije da se iznova baci snop svetlosti na njegov čudesni dramski svet.

Jedan od zanimljivih momenata u vašoj karijeri jeste i taj da slovite za glumicu koja je u okviru svoje uloge prva opsovala na sceni?

- Da, jesam. Bilo je to u jednom mjuziklu. Ne znam da li to možete danas zamisliti, izgovorila sam - 'bem ti. Kažem da ne znam da l’ to danas možete zamisliti jer je vulgarnost jezika danas, a znamo da se u jeziku život ogleda, dobila neslućene razmere. Majstor dostojanstvenog, umetnički opravdanog korišćenja lascivnih izraza bio je Zoran Radmilović. Taj njegov scenski nastup, kao i moja psovka bili su razbijanje klišea. Danas je to... tu gde je.

Sem pomenute uloge u predstavi koju radite sa Ivanom Vujić, šta je još aktuelno u vašem profesionalnom životu?

- Imam nekoliko, odnosno pet-šest, kako se to kaže, živih predstava koje igram. A celim bićem sam u tom Aci, kog radimo u Ateljeu... Imam utisak da je danas na poseban način teško raditi.

A to znači?

- Da se razumemo, nikada nije bilo lako raditi, ali to ne znači da nije na ovaj ili onaj način i lepo. Jer drži čoveka neki polet, ponese ga ideja, uznese smisao... to ume da vas podigne i kad je najteže i kad se posrće, pa i kada se padne. Danas je na poseban način teško raditi jer vlada neka sveopšta nervoza i, da se izrazimo biranim rečima, namrgođenost.

U žiži interesovanja je vaša knjiga "Strast za letenjem” („Laguna"), a nju ste pisali u bolnici...

- Moj život je, kao što rekoh, bio posvećen glumi. To se vidi i u toj mojoj autobiografskoj knjizi koja je, kako su to drugi istakli, i prilog hronici ovdašnjeg pozorišnog života. Pisala sam je u bolnici u kojoj sam se obrela kada sam slomila kuk. Ne znam da li bih je napisala da nisam bila u tim okolnostima.

Uz izvesne sumnje i, moram reći, uz veliku podršku prijatelja latila sam se pisanja knjige, autobiografije. Bio je to i moj način da pobedim muku koja me zadesila. Mnogo toga u životu je pitanje stava, odluke. Pa i to da se čovek, kad zatreba, s puno dobre volje i svom snagom istinski bori. Različitim ljudima, prirodno, odgovaraju različite stvari. Ali čovek treba da nađe i razvija ono što ga čuva, što ga čini boljim i u mentalnom i u fizičkom smislu, bez obzira na kontekst, okolnosti, vreme.

Da li ste više okrenuti sećanjima ili nadanjima?

- Uvek sam u nekom osećanju aktuelnosti. Teško se vraćam na staro.

Povezane vesti: Večeras uručenje Dobričinog prstena Seki Sablić

Nastavak na Blic...